S obzirom na ocene koje su od kritike dobili La La Land i ovaj film možda bi trebalo da se pitamo i ko su ljudi koji odlučuju sudbinu tzv "prestižnih" filmova, jer ovi svakako ne zaslužuju, baš kao ni Room ili Brooklyn prošle godine, svu pažnju sveta
NAPOMENA: wickEd_girl da odgleda ovo i potom pričita moj rivju u kontekstu nekih naših razgovora, pa ćemo prigovarat.
Manchester By the Sea spada u "teške filmove". Iako bi za sve nas bilo bolje da je bio "lakši". Da se poslužim terminologijom mesta na kome se odvija- Manchester svoju priču započinje bavljenjem potonućem jednog brodića. I to čini na zanimljiv i živ(opisan) način. Ali, onda pred nas baci potonuće Titanika i nastavi dalje, baveći se i potonućem brodića i potonućem Titanika, ali onako usputnije. Čikam gledaoca koji je nakon toga uspeo da se bavi brodićem, koji do kraja filma nije razmišljao samo o tome koliki ga je talas polio tonjenjem Titanika.
A Kenneth Lonergan, scenarista i reditelj ovog filma, zaista je očekivao da u svom srcu i svojoj pažnji nađemo, možda ne podjednakog, ali dovoljnog mesta i za jedno i drugo potonuće i u svetlu ta dva događaja sagledamo sudbinu preživelih brodolomnika.
(jebote, magistrirao sam ovu metaforu!)
Ja nisam neki fan filmova koji govore o tome da život "ide dalje" ili one kojima se to najmanje mili ohrabruju na takav čin (uključujući i sve nas, gledaoce).
Ja nisam poverovao da je glavni brodolomnik ovog filma, domar Lee Chandler (u poražavajuće banalnoj interpretaciji Cassey-a Afflecka) mogao da preživi svoj brodolom. Nisam mogao.
Nakon scene brodoloma, sumnjam da će biti gledaoca koji u sebi neće pomisliti- ja ovo ne bih mogao da preživim. I Lonergan odmah odreaguje na to Chandlerovim pokušajem da ne preživi. Ali za mene to ostaje i jedini iskreni momenat ovog filma.
A nisam mogao da poverujem ni da je Chandlerova bivša, Randi (Michelle Williams), mogla da preživi.
A još manje da njih dvoje mogu da se sretnu i pričaju o tome. Čak i posle toliko godina (8 do 10, po mojoj proceni) trebala bi neverovatna snaga za tako nešto. A ni Affleck, ni Williams to nisu pokazali. Više su mi delovali kao dvoje koji se sreću nakon propale mature.
Problem sa Affleckom je što nas on nije uverio da je Chandler ikada bio drugačiji. O, da, u njegovoj porodici, što brojne scene ilustruju, crni humor se neguje u svim prilikama i služi za branjenje od svega. Ali odreći ovom tipu brodoloma veličinu time što će junak malo više da se povuče u sebe, koristi kafanske tuče i tendencioznu asocijalnost kao vid samo-kažnjavanja i sve će to da elaborira, kad konačno progovori, rečima "I can't beat that", deluje nedostojno svega što se desilo. On mi brani da saosećam sa njim, a preko njega mi onda ni niko njegov ne deluje interesantno.
Ne znam zašto Lonerganov film nije bio o potonuću brodića. Jer sve u filmu deluje da je bilo namešteno za to. Za jedan film koji počne kao Ordinary People (ili bolje kopije) i traje i završi kao As Good As It Gets ili As Good... sa anhepiendom, recimo. I to bi bio film koji bi bio dobar, ali i film kakve smo već gledali.
Ali ne bi bio film kakve jedva gledamo.
Jer su loši i neuverljivi.
Lonergan se svojski potrudio da i u najmanjem detalju ili epizodi da što živopisniji i zabavniji aspekt situacije (naročito u prvoj trećini filma, oko stizanja u Mančester-na-moru). Ali je nekako sličan metod, kratkih scena sa ne toliko moćnim poentama primenio i na kasnije bavljenje junacima. Svi oni na sitno deluju ubedljivo, ali ni kod jednog od njih nisam osetio snažnu dramsku kičmu, jasno postavljenu devijaciju koja gradira ili nam se postepeno otkriva. Ni u Chandlerovom liku u koji je investirano najviše scena. Affleck jednostavno deluje kao ne baš naročito zabavan lik koji postane ne baš naročito zabavan brodolomnik koji postane ne baš naročito zabavan čovek koji mora da živi sa brodolomom. A kada kažem zabavan mislim: snažan, autentičan, tragičan, dubok, ljudski. Deluje da su njemu iste stvari bile smor i pre i posle brodoloma. Samo sada ima izgovor.
Što bi bilo sjajno, i da je film o tome i takvom junaku.
Lonerganov film je, nažalost, o oskarovskom "idemo dalje". I pretpostavljam da izvesna čar njegovog filma (međ filmskim kritičarima) potiče od izvesne "lakoće" sa kojom se građani Mančestera snalaze sa tragedijama. Lonergan insistira da izvesna duhovita filozofija nošenja sa problemima definitivno rezultira i na lakšem nošenju sa njima. Skoro i kad su oni fatalni brodolomi. I ovo što sam rekao važi i za Chandlerovog brata, zatim njegovog sina, Chandlerovu ženu, ženu Chandlerovog brata, prijatelje i rodbinu. Svi oni aktivno se bore sa sećanjima na brodolome i plove dalje. Možda ćete imati i mali bljug zbog aktivnog osećaja "grupne terapije" u koju ste neplanirano uključeni.
Malo potonuće moglo je da rezultira nekim od onih "potresnijih" Sundance hitova, ali o velikom potonuću Manchester By the Sea nije, a malo filmova bi se usudilo da bude. Međutim to što je pokušao da bude jedan od njih ne može da opravda što je tako nešto maltene učinio kroz strategiju "slona u sobi".
SELEKTAH: 4minus/ 10
NAPOMENA: wickEd_girl da odgleda ovo i potom pričita moj rivju u kontekstu nekih naših razgovora, pa ćemo prigovarat.
Manchester By the Sea spada u "teške filmove". Iako bi za sve nas bilo bolje da je bio "lakši". Da se poslužim terminologijom mesta na kome se odvija- Manchester svoju priču započinje bavljenjem potonućem jednog brodića. I to čini na zanimljiv i živ(opisan) način. Ali, onda pred nas baci potonuće Titanika i nastavi dalje, baveći se i potonućem brodića i potonućem Titanika, ali onako usputnije. Čikam gledaoca koji je nakon toga uspeo da se bavi brodićem, koji do kraja filma nije razmišljao samo o tome koliki ga je talas polio tonjenjem Titanika.
A Kenneth Lonergan, scenarista i reditelj ovog filma, zaista je očekivao da u svom srcu i svojoj pažnji nađemo, možda ne podjednakog, ali dovoljnog mesta i za jedno i drugo potonuće i u svetlu ta dva događaja sagledamo sudbinu preživelih brodolomnika.
(jebote, magistrirao sam ovu metaforu!)
Ja nisam neki fan filmova koji govore o tome da život "ide dalje" ili one kojima se to najmanje mili ohrabruju na takav čin (uključujući i sve nas, gledaoce).
Ja nisam poverovao da je glavni brodolomnik ovog filma, domar Lee Chandler (u poražavajuće banalnoj interpretaciji Cassey-a Afflecka) mogao da preživi svoj brodolom. Nisam mogao.
Nakon scene brodoloma, sumnjam da će biti gledaoca koji u sebi neće pomisliti- ja ovo ne bih mogao da preživim. I Lonergan odmah odreaguje na to Chandlerovim pokušajem da ne preživi. Ali za mene to ostaje i jedini iskreni momenat ovog filma.
A nisam mogao da poverujem ni da je Chandlerova bivša, Randi (Michelle Williams), mogla da preživi.
A još manje da njih dvoje mogu da se sretnu i pričaju o tome. Čak i posle toliko godina (8 do 10, po mojoj proceni) trebala bi neverovatna snaga za tako nešto. A ni Affleck, ni Williams to nisu pokazali. Više su mi delovali kao dvoje koji se sreću nakon propale mature.
Problem sa Affleckom je što nas on nije uverio da je Chandler ikada bio drugačiji. O, da, u njegovoj porodici, što brojne scene ilustruju, crni humor se neguje u svim prilikama i služi za branjenje od svega. Ali odreći ovom tipu brodoloma veličinu time što će junak malo više da se povuče u sebe, koristi kafanske tuče i tendencioznu asocijalnost kao vid samo-kažnjavanja i sve će to da elaborira, kad konačno progovori, rečima "I can't beat that", deluje nedostojno svega što se desilo. On mi brani da saosećam sa njim, a preko njega mi onda ni niko njegov ne deluje interesantno.
Ne znam zašto Lonerganov film nije bio o potonuću brodića. Jer sve u filmu deluje da je bilo namešteno za to. Za jedan film koji počne kao Ordinary People (ili bolje kopije) i traje i završi kao As Good As It Gets ili As Good... sa anhepiendom, recimo. I to bi bio film koji bi bio dobar, ali i film kakve smo već gledali.
Ali ne bi bio film kakve jedva gledamo.
Jer su loši i neuverljivi.
Lonergan se svojski potrudio da i u najmanjem detalju ili epizodi da što živopisniji i zabavniji aspekt situacije (naročito u prvoj trećini filma, oko stizanja u Mančester-na-moru). Ali je nekako sličan metod, kratkih scena sa ne toliko moćnim poentama primenio i na kasnije bavljenje junacima. Svi oni na sitno deluju ubedljivo, ali ni kod jednog od njih nisam osetio snažnu dramsku kičmu, jasno postavljenu devijaciju koja gradira ili nam se postepeno otkriva. Ni u Chandlerovom liku u koji je investirano najviše scena. Affleck jednostavno deluje kao ne baš naročito zabavan lik koji postane ne baš naročito zabavan brodolomnik koji postane ne baš naročito zabavan čovek koji mora da živi sa brodolomom. A kada kažem zabavan mislim: snažan, autentičan, tragičan, dubok, ljudski. Deluje da su njemu iste stvari bile smor i pre i posle brodoloma. Samo sada ima izgovor.
Što bi bilo sjajno, i da je film o tome i takvom junaku.
Lonerganov film je, nažalost, o oskarovskom "idemo dalje". I pretpostavljam da izvesna čar njegovog filma (međ filmskim kritičarima) potiče od izvesne "lakoće" sa kojom se građani Mančestera snalaze sa tragedijama. Lonergan insistira da izvesna duhovita filozofija nošenja sa problemima definitivno rezultira i na lakšem nošenju sa njima. Skoro i kad su oni fatalni brodolomi. I ovo što sam rekao važi i za Chandlerovog brata, zatim njegovog sina, Chandlerovu ženu, ženu Chandlerovog brata, prijatelje i rodbinu. Svi oni aktivno se bore sa sećanjima na brodolome i plove dalje. Možda ćete imati i mali bljug zbog aktivnog osećaja "grupne terapije" u koju ste neplanirano uključeni.
Malo potonuće moglo je da rezultira nekim od onih "potresnijih" Sundance hitova, ali o velikom potonuću Manchester By the Sea nije, a malo filmova bi se usudilo da bude. Međutim to što je pokušao da bude jedan od njih ne može da opravda što je tako nešto maltene učinio kroz strategiju "slona u sobi".
SELEKTAH: 4minus/ 10
4- za review
ReplyDeleteovde si bas povrsan, ali nema veze
ReplyDelete