Zatvoriće mi blog što ne mislim "kao sav liberalni svet"
Komad Fences, Augusta Wilsona, koji je i napisao scenario za ovaj film, mi, barem na osnovu odgledanog filma, deluje kao ozbornovsko štivo koje na američke pozorišne daske stiže barem tridesetak godina kasnije. Što film čini još bolnije "zakasnelim".
U ovom filmu, naime, izgleda je jedino zanimljivo što se sve što se dešava dešava Afro-Amerikancima, pa i oni na izvestan način proživljavaju "dramu" kakvu je pred nas postavljao pomenuti Osborne ili Tennessee Williams ili Edward Albee, kako u svojim komadima, tako i u kasnijim filmskim adaptacijama.
Pa tako Denzel Washington reprizira ulogu Troya Maxsona (baš kao i Viola Davis), propalog bejzbol igrača, alkoholičara, preljubnika i đubretara, po zanimanju, koji ima problem da shvati da je sve u životu uradio kako je hteo, i pogrešno. Troy je kao mlad završio u zatvoru. Zbog toga je izostao iz najvećeg dela života svog starijeg sina. I propustio priliku da se profesionalnije pozabavi bejzbolom za koji je, izgleda, bio talentovan. Porodičnoj sreći nije pomoglo ni dobijanje drugog sina. Jer Troy je s godinama bivao sve tvrđi i nezadovoljniji otac. Kome je, kako sam kaže, jedina dobra stvar u životu bila supruga Rose. A posle ni ona.
Na sve to, Troy ima i brata koji je u Drugom svetskom ratu ostao mentalni invalid, i o kome Troy brine koliko može. Za autora je mnogo bitnije da nam napomene da je Troy kupio kuću od para koje je brat dobio na ime invalidnine.
U vrlo stereotipno (eufemizam za prevaziđeno) postavljeni komad, prepun "ničim izazvanih" izlistavanja biografija (kao u ranim studentskim radovima mladih dramaturga) Denzel je ugurao još stereotipnije postavljen film, koji uprkos par rutinskih totala epohe i dalje pred nama "igra pozorište" u dvorištu kuće. Pardon, u neograđenom dvorištu kuće.
O, da, ograda iz naslova ima, baš kao u psihološko-realističkim ostvarenjima koje sam pomenuo, svoju simboličku i praktičnu ulogu. Ona brani Troya od sveta, njegov svet, ali i druge od njega, njega od smrti, muke od života... sve neuspešno. Prekasno podignuto. Uzalud podignuto. Ređajte vi dalje priloge, većina će pasovati.
Rezultat je film koji u skoro dva sata trajanja traje skoro kao uzaludni Troy-ov život i klacka se od jedne potresne ispovesti do druge kao desetine sličnih komada sa ishodom predvidiljivim koliko i sudbina sisate plavuše u slešeru (no disrespect).
To ne znači da Troy ili Rose ili njihovi sinovi ili Troy-ov brat nisu zanimljivi junaci, o čijim odlukama i ponašanjima bi se dalo fino debatovati. Problem je što oni u prikazanom sklopu deluju kao relikvije tipova kojima se moderan čovek ne bavi. Samo istorija drame, ili filma. Ni Wilson, ni Washington u izakanu dramaturšku matricu nisu udahnuli ništa novo, sem crnog čoveka. A onda su i njegove muke relativno brzo isprali i "ubledeli". Najzanimljiviji momenat ovog filma, to da Troy tako (o)lako nalazi ljubavnicu i sa njom pravi dete u poznim godinama, i da Rose nalazi razumevanje za to, previše je prepušteno tome da bude neredak trend u životima Afro-Amerikanaca, a premalo izvučeno kao primer istinske ljudske potrage za srećom, pa i sebične, i njoj suprostavljenog istinskog primera ljubavi, koji je možda i diktiran vaspitanjem i normama u društvu. U Denzelovom filmu to je samo još jedna od epizoda u njihovom životu. Prelomna, ali epizoda.
A treba preživeti i sline Viole Davis.
SELEKTAH: 4minus/ 10
Komad Fences, Augusta Wilsona, koji je i napisao scenario za ovaj film, mi, barem na osnovu odgledanog filma, deluje kao ozbornovsko štivo koje na američke pozorišne daske stiže barem tridesetak godina kasnije. Što film čini još bolnije "zakasnelim".
U ovom filmu, naime, izgleda je jedino zanimljivo što se sve što se dešava dešava Afro-Amerikancima, pa i oni na izvestan način proživljavaju "dramu" kakvu je pred nas postavljao pomenuti Osborne ili Tennessee Williams ili Edward Albee, kako u svojim komadima, tako i u kasnijim filmskim adaptacijama.
Pa tako Denzel Washington reprizira ulogu Troya Maxsona (baš kao i Viola Davis), propalog bejzbol igrača, alkoholičara, preljubnika i đubretara, po zanimanju, koji ima problem da shvati da je sve u životu uradio kako je hteo, i pogrešno. Troy je kao mlad završio u zatvoru. Zbog toga je izostao iz najvećeg dela života svog starijeg sina. I propustio priliku da se profesionalnije pozabavi bejzbolom za koji je, izgleda, bio talentovan. Porodičnoj sreći nije pomoglo ni dobijanje drugog sina. Jer Troy je s godinama bivao sve tvrđi i nezadovoljniji otac. Kome je, kako sam kaže, jedina dobra stvar u životu bila supruga Rose. A posle ni ona.
Na sve to, Troy ima i brata koji je u Drugom svetskom ratu ostao mentalni invalid, i o kome Troy brine koliko može. Za autora je mnogo bitnije da nam napomene da je Troy kupio kuću od para koje je brat dobio na ime invalidnine.
U vrlo stereotipno (eufemizam za prevaziđeno) postavljeni komad, prepun "ničim izazvanih" izlistavanja biografija (kao u ranim studentskim radovima mladih dramaturga) Denzel je ugurao još stereotipnije postavljen film, koji uprkos par rutinskih totala epohe i dalje pred nama "igra pozorište" u dvorištu kuće. Pardon, u neograđenom dvorištu kuće.
O, da, ograda iz naslova ima, baš kao u psihološko-realističkim ostvarenjima koje sam pomenuo, svoju simboličku i praktičnu ulogu. Ona brani Troya od sveta, njegov svet, ali i druge od njega, njega od smrti, muke od života... sve neuspešno. Prekasno podignuto. Uzalud podignuto. Ređajte vi dalje priloge, većina će pasovati.
Rezultat je film koji u skoro dva sata trajanja traje skoro kao uzaludni Troy-ov život i klacka se od jedne potresne ispovesti do druge kao desetine sličnih komada sa ishodom predvidiljivim koliko i sudbina sisate plavuše u slešeru (no disrespect).
To ne znači da Troy ili Rose ili njihovi sinovi ili Troy-ov brat nisu zanimljivi junaci, o čijim odlukama i ponašanjima bi se dalo fino debatovati. Problem je što oni u prikazanom sklopu deluju kao relikvije tipova kojima se moderan čovek ne bavi. Samo istorija drame, ili filma. Ni Wilson, ni Washington u izakanu dramaturšku matricu nisu udahnuli ništa novo, sem crnog čoveka. A onda su i njegove muke relativno brzo isprali i "ubledeli". Najzanimljiviji momenat ovog filma, to da Troy tako (o)lako nalazi ljubavnicu i sa njom pravi dete u poznim godinama, i da Rose nalazi razumevanje za to, previše je prepušteno tome da bude neredak trend u životima Afro-Amerikanaca, a premalo izvučeno kao primer istinske ljudske potrage za srećom, pa i sebične, i njoj suprostavljenog istinskog primera ljubavi, koji je možda i diktiran vaspitanjem i normama u društvu. U Denzelovom filmu to je samo još jedna od epizoda u njihovom životu. Prelomna, ali epizoda.
A treba preživeti i sline Viole Davis.
SELEKTAH: 4minus/ 10
Dobro receno, ali pomalo previsoka ocena za ovako promasenu pricu.
ReplyDeleteMoonlight je, cak, malo bolji od ovog iritantnog filma.