Kad od prve (do poslednje note) znate da se radi o remek-delu
Al', majke mi...
Kako je počeo album i začulo se nešto što liči na kinesku operu što se potom pretopilo u nešto što liči na morikoneovski saundtrak za neki vreli vestern, preko čega se potom spustio glas (nekoga ko opasno liči na) Marka Lanegana. Koji peva o curama. Skoro vadeći revolver.
U drugoj pesmi, The Music Never Dies, imate utisak da su se Nick Cave, Tindersticks i Duran Duran (iz Ordinary World faze) našli da zajedno nešto urade. I kad krene refren, klecnuće vam noge. Cause the music never dies. Samo vi. Pop hit godine.
Pomenuo bih i Blaue Blume. Zbog Gazde.
The Wild možda počinje kao povratnički singl Europe sa zažarenim sintovima, ali odmah zatim uđe u Fame-fank, preko koga skoro da peva onaj iz Future Islands (inače, sve vreme je jedan te isti pevač!). A onda u refrenu eksplodira kosmos, Starman i skoro-majkemi, morao sam da proverim da lično sam Bowie nije priložio svoj glas.
Poni Hoax su iz Francuske. Kvintet, mislim.
Ovo im je četvrti album.
Ako neko ima plejliste Moć Veštica od pre deset godina može da proveri da ih podržavam od samog početka.
I dan danas, sa 39EUR (sve sa poštarinom).
Tropical Suite u osnovi barata istim elektro-rok-fankom kao Talking Heads čuj mene LCD Soundsystem, Talking Heads. I svi ovi sumorni goti koje pomenuh plivaju u njemu kao jagode u šlagu. Sve vreme ste na nogama, ali štrik je oko vrata.
Sledeći put kad napravimo ovakvu pauzu, u Tropical Suite: Pattaya, sve će malo više imati miris Havaja i Elvisovog leša.
A poslednji Tropical Suite instrumental je iz samo njima znanih razloga čista erotika. Audio soft porn pod palmama.
Pa ko svrši.
Dvominutni Tropical Suite: Sao Paolo transcendira Chrisa Reau i uvodi nas u drugi deo albuma. Onaj u kome perkusije vode dominantniju reč. Ali aranžmani ne jenjavaju, Poni Hoax spajaju perkusije i horove, a LaneganCaveStaplesWalker ne da svoje ledene snove. Niti elektro posustaje.
U fenomenalnoj Everything Is Real sigurno ima 5-6 fenomenalnih pesama.
The Gun je kao Yello sa Shirley Bassey samo što umesto Dejm imamo Lanegana. Dok Belladona zvuči kao Poni Hoax sa kojima peva Dieter Meier.
I Never Knew You Were You je, sa izuzetkom Losing My Edge, najbolja stvar Talking Heads čuj mene LCD Soundsystem, Talking Heads. Neko bi to rekao i za Lights Out.
Šta bi tek R.E.M. dali za pesmu kao što je Through The Halls of Shimmering Lights?
Ako nikada niste, slobodno se usudite da probate i prethodne Poni Hoax albume. Mene je ovaj podsetio koliko sam obožavao Images Of Sigrid, koji i dalje nemam na vinilu...tststs...
Tropical Suite je pametan, pop, duhovit, zabavan, egzotičan, šarmantan, po potrebi mračan, seksi. A vi nastavite sebe da ubeđujete da sve to dobijate i od Solange.
SELEKTAH: 10/ 10
Al', majke mi...
Kako je počeo album i začulo se nešto što liči na kinesku operu što se potom pretopilo u nešto što liči na morikoneovski saundtrak za neki vreli vestern, preko čega se potom spustio glas (nekoga ko opasno liči na) Marka Lanegana. Koji peva o curama. Skoro vadeći revolver.
U drugoj pesmi, The Music Never Dies, imate utisak da su se Nick Cave, Tindersticks i Duran Duran (iz Ordinary World faze) našli da zajedno nešto urade. I kad krene refren, klecnuće vam noge. Cause the music never dies. Samo vi. Pop hit godine.
Pomenuo bih i Blaue Blume. Zbog Gazde.
The Wild možda počinje kao povratnički singl Europe sa zažarenim sintovima, ali odmah zatim uđe u Fame-fank, preko koga skoro da peva onaj iz Future Islands (inače, sve vreme je jedan te isti pevač!). A onda u refrenu eksplodira kosmos, Starman i skoro-majkemi, morao sam da proverim da lično sam Bowie nije priložio svoj glas.
Poni Hoax su iz Francuske. Kvintet, mislim.
Ovo im je četvrti album.
Ako neko ima plejliste Moć Veštica od pre deset godina može da proveri da ih podržavam od samog početka.
I dan danas, sa 39EUR (sve sa poštarinom).
Tropical Suite u osnovi barata istim elektro-rok-fankom kao Talking Heads čuj mene LCD Soundsystem, Talking Heads. I svi ovi sumorni goti koje pomenuh plivaju u njemu kao jagode u šlagu. Sve vreme ste na nogama, ali štrik je oko vrata.
Sledeći put kad napravimo ovakvu pauzu, u Tropical Suite: Pattaya, sve će malo više imati miris Havaja i Elvisovog leša.
A poslednji Tropical Suite instrumental je iz samo njima znanih razloga čista erotika. Audio soft porn pod palmama.
Pa ko svrši.
Dvominutni Tropical Suite: Sao Paolo transcendira Chrisa Reau i uvodi nas u drugi deo albuma. Onaj u kome perkusije vode dominantniju reč. Ali aranžmani ne jenjavaju, Poni Hoax spajaju perkusije i horove, a LaneganCaveStaplesWalker ne da svoje ledene snove. Niti elektro posustaje.
U fenomenalnoj Everything Is Real sigurno ima 5-6 fenomenalnih pesama.
The Gun je kao Yello sa Shirley Bassey samo što umesto Dejm imamo Lanegana. Dok Belladona zvuči kao Poni Hoax sa kojima peva Dieter Meier.
I Never Knew You Were You je, sa izuzetkom Losing My Edge, najbolja stvar Talking Heads čuj mene LCD Soundsystem, Talking Heads. Neko bi to rekao i za Lights Out.
Šta bi tek R.E.M. dali za pesmu kao što je Through The Halls of Shimmering Lights?
Ako nikada niste, slobodno se usudite da probate i prethodne Poni Hoax albume. Mene je ovaj podsetio koliko sam obožavao Images Of Sigrid, koji i dalje nemam na vinilu...tststs...
Tropical Suite je pametan, pop, duhovit, zabavan, egzotičan, šarmantan, po potrebi mračan, seksi. A vi nastavite sebe da ubeđujete da sve to dobijate i od Solange.
SELEKTAH: 10/ 10
Slušao, i Sigrid i super je, naročito music never... i ona poslednja na nekom od ova dva od 13 tak minuta.
ReplyDeletebate, samo ti nama piši...jedino kod tebe jos dodjem da cujem sta ima u novom mladom vrlom svetu. nekada ceo radio ljudi, sada ceo radio u jednom coveku.
ReplyDeleteslusam album ovde kod tebe, lepo je legao uz ovako lep dan, malo mu je nedostajalo da bude bas tropical.
gazda, samo ga ti pusti da ti leže i isplatiće se...
Delete