Even boring black lives matter
Medicine For Melancholy je prvi film Barry-a Jenkinsa iz 2008, a Moonlight onaj koji ima neverovatnih 99/100 na Metacriticu ili Rotten Tomatoesu ili svuda, i njegov drugi. U želji da ovom drugom priuštim što objektivniji prikaz i bolje razumem njegovo unisono obožavanje, vratio sam se korak unazad i jedan za drugim pogledao oba Jenkinsova filma.
Medicine For Melancholy je tipičan, početnički film. Jeftin, prejeftin, iz srca, fokusiran na glumce, koji otkriva autorov entuzijazam za neke stvari, koji ne štedi na bavljenju temama koje autora zanimaju. Za vas koje sve ove reči ne zanimaju, Medicine... izgleda kao Before Sunrise. Samo ne ujutru, već tokom celog dana. I to nedelje. I to u San Francisku. U kome žive, rade i pokušavaju da se vole oboje aktera.
Micah (muško) i Joanne bude se jednog prelepog jutra u kući u kojoj su proveli ludu noć partijajući sve sa neplaniranim seksom na kraju. I dok Joanne samo želi da ode kući, Micah na sve načine pokušava da produži noć na dan. Na kraju mu to i uspe, i Micah i Joanne, baš kao i Jesse i Celine (u Before Sunrise), započinju druženje tokom "dana posle". Sad mi dopustite da ovde budem nepotrebno iskren sa vama i priznam da je taj dan nakon smuvanja sa nekim koji se potom produžava i niko ne želi da se završi (dakle, ne baš kao ovde)- verovatno nešto najlepše što može da vam se desi u životu.
Ali ja sam romantik.
Berry Jenkins i ne toliko.
Vrlo brzo otkrivamo da je Micah, iako živi i radi u jednom od najliberalnijih gradova na planeti, poprilično nesrećan svojim statusom i položajem "crne manjine" koja u San Francisku broji samo 7% svih ljudi. I dok Joanne isprva sa osmehom reaguje na njegove statistike, na kraju je sve to nerazdvajanje sebe od svoje boje kože malo udavi. A pri tome je Micah, baš kao i članovi TV On The Radio (koje pominje), Afro-Amerikanac koji uživa u stvarima u kojima i beli indie klinci, počevši od muzike do načina života koji uključuje vožnju bajsom i pijenje vina (oprostite mi opservacije iz kamenog doba, ali Barry-jev Micah to radi).
Micah i Joanne su dvoje ljudi u koje možete da poverujete, a potom vam i postanu simpatični. I dok se bavi njima i psihologijom dvoje ljubavnika od kojih je jedan nerad da se tome prepusti, Melancholy... parira sličnim filmovima i daje zabavan pogled na "prvi dan". Ali u svom profilisanju Micahe, Barry je malo više poželeo da se pozabavi svojim love/ hate odnosom sa San Franciscom, da čačne smisao i način "black lives matter" borbe (mnogo pre nego što je to postao trend) i na tom terenu nije baš najjasnije šta je hteo da kaže- da Micah ima pravo, ali preteruje ili da Micah jednostavno lupeta.
Nisam siguran koliko to što crno-bela slika (film je crno-beli) na kraju dobije boju i što cura, ipak, ode iz ljubavnog gnezda, pomaže da razumemo šta je Barry tačno hteo da nam kaže.
SELEKTAH: 7minus/ 10
Što se tiče Moonlight, tu na početku moram da pitam kritiku, Barry-ja, pa i vas- ER ME ZAJEBAVATE?!! NE, MAJKE MI, ER ME ZAJEBAVATE?!!
Čak i uprkos mojim perfektno postavljenim samosusprežućim mehanizmima koje sam pokrenuo kako bih Moonlight odgledao u što "nevinijem" svetlu, maksimalno samopošteđen hvalospeva koji ovaj film prate, na kraju sam, ipak, pogledao u Žozefinu, pa u nebo i upitao se ER ME ZAJEBAVATE?!!
Moonlight je priča o tome kako je jedna baba jednom crncu rekla da na svetlosti mesečine izgleda plavo. A ne crno. I zbog toga je film scenografski, kostimografski i direktorsko-fotografski overdoziran "moonlight" plavom bojom. Sav u naporu da i mi ono što gledamo vidimo "van boje", iako se film samo bojom bavi.
Kada se Bret Easton Ellis u svojim podkastima žali na proces "samo-viktimizacije" koji je zaposeo holivudski, anti-holivudski, "prestižni" film, apsolutno sam siguran da ne može da misli ni na jedan drugi film koji kompletira tu teoriju koliko Moonlight. Junak ovog filma, Chiron, isključivo je definisan prilikama da bude žrtva i deluje da ništa drugo u životu ne radi sem što uleće u prilike koje će ga učiniti još većom žrtvom.
Jenkinsov film podeljen je u tri celine, prva prati dečaka Chirona, druga tinejdžera, a treća odraslog mladića. U prvoj, mali Chiron je žrtva socijalne strukture Amerike unutar koje:
Chiron nema oca kao "svaki drugi" Afro-Amerikanac u Americi
njegova majka je navučena na krek, jer je i to "čest slučaj"
drugovi iz odeljenja ga šikaniraju zato što je gej
on je crnac gej u gangsterskom kraju
ima 11 godina (ili manje).
U drugom delu, sve je isto, samo je po Chirona sve još gore.
A onda ga i najbolji prijatelj (i prva ljubav) izda.
Jenkins očigledno nema ni srca, ni mere.
U trećem delu, Chiron se prividno snašao, ali kako? Postao je gangster, jer za crnca druge sudbine nema (iako ima, o čemu svedoči kuvarska karijera njegovog prijatelja).
On je celibatski zatočen u gangstera i samo noću neplanirano zasemeni sećajući se svoje prve ljubavi.
Ko je bez srca, neka prvi baci peglu.
Kroz sve ove poprilično već viđene muke crni dečak sreće i par dobrih ljudi- gangstera dobrog srca, Juan, i njegovu devojku Janelle Monae. S tim što Juan ordinira samo u prvom delu, nakon čega se "antonionijevski" više niko za njega ne raspituje. Janelle preživi, ali sem hrane i posteljine, Jenkins se ne trudi da objasni šta su ovi dobri ljudi još ponudili Chironu.
Moonlight je toliko neopisivno prosta žalopojka "plave boje" (trebalo je da napišem "pa još plave boje!") da ju je teško ispratiti do kraja. Skoro nepodnošljivija od nepodnošljivo patetičngo Fruitvale Station. Čak rizikujem da pomislim da je u ovom trenutku pokret "Black Lives Matter" (ili bilo šta slično) toliko superiorno preosetljivo da kritika sebi ne sme da dozvoli ni elementarnu objektivnost. Tapšati ovoj trećerazrednoj slikovnici u ovoj meri po meni je skoro podjebavačko rasistički.
Ovaj film neće dočekati ni maj u našim sećanjima. Koliko god belci bace lažnog zlata na njega.
SELEKTAH: 1/ 10
Medicine For Melancholy je prvi film Barry-a Jenkinsa iz 2008, a Moonlight onaj koji ima neverovatnih 99/100 na Metacriticu ili Rotten Tomatoesu ili svuda, i njegov drugi. U želji da ovom drugom priuštim što objektivniji prikaz i bolje razumem njegovo unisono obožavanje, vratio sam se korak unazad i jedan za drugim pogledao oba Jenkinsova filma.
Medicine For Melancholy je tipičan, početnički film. Jeftin, prejeftin, iz srca, fokusiran na glumce, koji otkriva autorov entuzijazam za neke stvari, koji ne štedi na bavljenju temama koje autora zanimaju. Za vas koje sve ove reči ne zanimaju, Medicine... izgleda kao Before Sunrise. Samo ne ujutru, već tokom celog dana. I to nedelje. I to u San Francisku. U kome žive, rade i pokušavaju da se vole oboje aktera.
Micah (muško) i Joanne bude se jednog prelepog jutra u kući u kojoj su proveli ludu noć partijajući sve sa neplaniranim seksom na kraju. I dok Joanne samo želi da ode kući, Micah na sve načine pokušava da produži noć na dan. Na kraju mu to i uspe, i Micah i Joanne, baš kao i Jesse i Celine (u Before Sunrise), započinju druženje tokom "dana posle". Sad mi dopustite da ovde budem nepotrebno iskren sa vama i priznam da je taj dan nakon smuvanja sa nekim koji se potom produžava i niko ne želi da se završi (dakle, ne baš kao ovde)- verovatno nešto najlepše što može da vam se desi u životu.
Ali ja sam romantik.
Berry Jenkins i ne toliko.
Vrlo brzo otkrivamo da je Micah, iako živi i radi u jednom od najliberalnijih gradova na planeti, poprilično nesrećan svojim statusom i položajem "crne manjine" koja u San Francisku broji samo 7% svih ljudi. I dok Joanne isprva sa osmehom reaguje na njegove statistike, na kraju je sve to nerazdvajanje sebe od svoje boje kože malo udavi. A pri tome je Micah, baš kao i članovi TV On The Radio (koje pominje), Afro-Amerikanac koji uživa u stvarima u kojima i beli indie klinci, počevši od muzike do načina života koji uključuje vožnju bajsom i pijenje vina (oprostite mi opservacije iz kamenog doba, ali Barry-jev Micah to radi).
Micah i Joanne su dvoje ljudi u koje možete da poverujete, a potom vam i postanu simpatični. I dok se bavi njima i psihologijom dvoje ljubavnika od kojih je jedan nerad da se tome prepusti, Melancholy... parira sličnim filmovima i daje zabavan pogled na "prvi dan". Ali u svom profilisanju Micahe, Barry je malo više poželeo da se pozabavi svojim love/ hate odnosom sa San Franciscom, da čačne smisao i način "black lives matter" borbe (mnogo pre nego što je to postao trend) i na tom terenu nije baš najjasnije šta je hteo da kaže- da Micah ima pravo, ali preteruje ili da Micah jednostavno lupeta.
Nisam siguran koliko to što crno-bela slika (film je crno-beli) na kraju dobije boju i što cura, ipak, ode iz ljubavnog gnezda, pomaže da razumemo šta je Barry tačno hteo da nam kaže.
SELEKTAH: 7minus/ 10
Što se tiče Moonlight, tu na početku moram da pitam kritiku, Barry-ja, pa i vas- ER ME ZAJEBAVATE?!! NE, MAJKE MI, ER ME ZAJEBAVATE?!!
Čak i uprkos mojim perfektno postavljenim samosusprežućim mehanizmima koje sam pokrenuo kako bih Moonlight odgledao u što "nevinijem" svetlu, maksimalno samopošteđen hvalospeva koji ovaj film prate, na kraju sam, ipak, pogledao u Žozefinu, pa u nebo i upitao se ER ME ZAJEBAVATE?!!
Moonlight je priča o tome kako je jedna baba jednom crncu rekla da na svetlosti mesečine izgleda plavo. A ne crno. I zbog toga je film scenografski, kostimografski i direktorsko-fotografski overdoziran "moonlight" plavom bojom. Sav u naporu da i mi ono što gledamo vidimo "van boje", iako se film samo bojom bavi.
Kada se Bret Easton Ellis u svojim podkastima žali na proces "samo-viktimizacije" koji je zaposeo holivudski, anti-holivudski, "prestižni" film, apsolutno sam siguran da ne može da misli ni na jedan drugi film koji kompletira tu teoriju koliko Moonlight. Junak ovog filma, Chiron, isključivo je definisan prilikama da bude žrtva i deluje da ništa drugo u životu ne radi sem što uleće u prilike koje će ga učiniti još većom žrtvom.
Jenkinsov film podeljen je u tri celine, prva prati dečaka Chirona, druga tinejdžera, a treća odraslog mladića. U prvoj, mali Chiron je žrtva socijalne strukture Amerike unutar koje:
Chiron nema oca kao "svaki drugi" Afro-Amerikanac u Americi
njegova majka je navučena na krek, jer je i to "čest slučaj"
drugovi iz odeljenja ga šikaniraju zato što je gej
on je crnac gej u gangsterskom kraju
ima 11 godina (ili manje).
U drugom delu, sve je isto, samo je po Chirona sve još gore.
A onda ga i najbolji prijatelj (i prva ljubav) izda.
Jenkins očigledno nema ni srca, ni mere.
U trećem delu, Chiron se prividno snašao, ali kako? Postao je gangster, jer za crnca druge sudbine nema (iako ima, o čemu svedoči kuvarska karijera njegovog prijatelja).
On je celibatski zatočen u gangstera i samo noću neplanirano zasemeni sećajući se svoje prve ljubavi.
Ko je bez srca, neka prvi baci peglu.
Kroz sve ove poprilično već viđene muke crni dečak sreće i par dobrih ljudi- gangstera dobrog srca, Juan, i njegovu devojku Janelle Monae. S tim što Juan ordinira samo u prvom delu, nakon čega se "antonionijevski" više niko za njega ne raspituje. Janelle preživi, ali sem hrane i posteljine, Jenkins se ne trudi da objasni šta su ovi dobri ljudi još ponudili Chironu.
Moonlight je toliko neopisivno prosta žalopojka "plave boje" (trebalo je da napišem "pa još plave boje!") da ju je teško ispratiti do kraja. Skoro nepodnošljivija od nepodnošljivo patetičngo Fruitvale Station. Čak rizikujem da pomislim da je u ovom trenutku pokret "Black Lives Matter" (ili bilo šta slično) toliko superiorno preosetljivo da kritika sebi ne sme da dozvoli ni elementarnu objektivnost. Tapšati ovoj trećerazrednoj slikovnici u ovoj meri po meni je skoro podjebavačko rasistički.
Ovaj film neće dočekati ni maj u našim sećanjima. Koliko god belci bace lažnog zlata na njega.
SELEKTAH: 1/ 10
Pozdrav.
ReplyDeleteObicno vas kritikujem, u stvari, uvek vas kritikujem, ali sad moram da kazem BRAVO.
Film je prosecna glupost.
Veliko razocaranje.
Ne znam zasto je dobio toliko dobre kritike, ali zaista.
izgleda da je vaša kritika urodila plodom onda...
Deletekako da ne...
ReplyDelete