Kako da prepoznate album godine?
NAČIN PRVI
U jednoj od pesama, Power of the Witch (da, dobro ste pročitali), više od petnaest puta ponavlja se sledeći stih:
Power of the Witch
A pre toga, jednom prilikom, Haines kaže:
We got a comedy glitch.
NAČIN DRUGI
Autor jednog takvog albuma snimio je nekad, o svom trošku, 75 posebno izvedenih, i po izboru pesama jedva različitih, setova i objavio 75 CD-ROM-ova sa tim nastupima. Dostupnih 75-orici srećnika pod imenom Raving (vol 1-75).
NAČIN TREĆI
Taj album liči na neke od njegovih najboljih, i vaših najomiljenijih, poput:
The Auteurs - New Wave
Black Box Recorder - England Made Me
Luke Haines - 21st Century Man
Luke Haines - New York In The '70s
NAČIN ČETVRTI
Takav album je pop, ali peva o temama koje su tako retko pop i tako očigledno pop- kao pevanje o (stvarno) ukradenom mozgu Ulrike Meinhof, i to iz vizure samog mozga! Ili o tome kako je autor otišao u prodavnicu i kupio bombašku jaknu.
Mislim, lepe melodije i bombaška tematika nikada nisu bile daleko od Hainesovog bavljenja muzikom, ali Smash The System, sem očigledne poruke koju odašilja svojim naslovom (i potom diskretnijom razradom kroz pojedinačne pesme) nije toliko žrtva nametnutog koncepta, koji je možda nepotrebno kvario i opterećivao neke od Hainesovih prethodnih solo projekata (poput indie-all-star izdanja sa Cathalom Coughlanom iz Fatima Mansions, The North Sea Scrolls, koji je ponudio alternativnu istoriju Britanije). Ti koncepti su, čini mi se, često nametali Hainesu pristup, "ulogu" koju nije uvek mogao da iznese sa istim uspehom.
Na Smash The System on je opet on, oran i raspoložen kao pred saradnju sa Steve Albinijem, besan na svet oko sebe kao Mark E. Smith (sada ga i veličinom opusa stiže), ali daleko artikulisaniji i konkretniji (valjda ovim ne ukidam smisao poređenja sa Smithom!).
NAČIN PETI
Melodije. Rifovi. Glas. Nežnost.
Smash The System za fana Lukea Hainesa isprva može da deluje kao set svega što smo poslednje decenije od njega dobijali, ali uporna (a omaklo mi se deset slušanja u cugu) preslušavanja otkrivaju jedan daleko lepši album. Ne isti, kao vazda spominjani New Wave, već grublji i manje suptilan, ali na fonu iste kombinacije emocija i melodija. Dugo Haines nije bio ovako melodičan. I muzički maštovit za duhovite i zanimljive aranžmane.
Malo Bowie, malo Bolan, malo The Auteurs, malo neobični pasaži na sintu ili melodici (bem li ga), kao u refrenu, inače koštunjave, Ritual Magick.
Kao da Belle And Sebastian prave muziku za Trainspotting (2), recimo. Koji ne režira Boyle, već Ken Loach.
U Cosmic Man (intro), čini mi se, kao da je semplovana ili imitirana neka pesma sa Let England Shake (nemam vremena da utvrdim koja).
NAČIN ŠESTI
Biti isti. Biti poseban. Biti Slobodan. Biti samo svoj.
SELEKTAH: 9/ 10
NAČIN PRVI
U jednoj od pesama, Power of the Witch (da, dobro ste pročitali), više od petnaest puta ponavlja se sledeći stih:
Power of the Witch
A pre toga, jednom prilikom, Haines kaže:
We got a comedy glitch.
NAČIN DRUGI
Autor jednog takvog albuma snimio je nekad, o svom trošku, 75 posebno izvedenih, i po izboru pesama jedva različitih, setova i objavio 75 CD-ROM-ova sa tim nastupima. Dostupnih 75-orici srećnika pod imenom Raving (vol 1-75).
NAČIN TREĆI
Taj album liči na neke od njegovih najboljih, i vaših najomiljenijih, poput:
The Auteurs - New Wave
Black Box Recorder - England Made Me
Luke Haines - 21st Century Man
Luke Haines - New York In The '70s
NAČIN ČETVRTI
Takav album je pop, ali peva o temama koje su tako retko pop i tako očigledno pop- kao pevanje o (stvarno) ukradenom mozgu Ulrike Meinhof, i to iz vizure samog mozga! Ili o tome kako je autor otišao u prodavnicu i kupio bombašku jaknu.
Mislim, lepe melodije i bombaška tematika nikada nisu bile daleko od Hainesovog bavljenja muzikom, ali Smash The System, sem očigledne poruke koju odašilja svojim naslovom (i potom diskretnijom razradom kroz pojedinačne pesme) nije toliko žrtva nametnutog koncepta, koji je možda nepotrebno kvario i opterećivao neke od Hainesovih prethodnih solo projekata (poput indie-all-star izdanja sa Cathalom Coughlanom iz Fatima Mansions, The North Sea Scrolls, koji je ponudio alternativnu istoriju Britanije). Ti koncepti su, čini mi se, često nametali Hainesu pristup, "ulogu" koju nije uvek mogao da iznese sa istim uspehom.
Na Smash The System on je opet on, oran i raspoložen kao pred saradnju sa Steve Albinijem, besan na svet oko sebe kao Mark E. Smith (sada ga i veličinom opusa stiže), ali daleko artikulisaniji i konkretniji (valjda ovim ne ukidam smisao poređenja sa Smithom!).
NAČIN PETI
Melodije. Rifovi. Glas. Nežnost.
Smash The System za fana Lukea Hainesa isprva može da deluje kao set svega što smo poslednje decenije od njega dobijali, ali uporna (a omaklo mi se deset slušanja u cugu) preslušavanja otkrivaju jedan daleko lepši album. Ne isti, kao vazda spominjani New Wave, već grublji i manje suptilan, ali na fonu iste kombinacije emocija i melodija. Dugo Haines nije bio ovako melodičan. I muzički maštovit za duhovite i zanimljive aranžmane.
Malo Bowie, malo Bolan, malo The Auteurs, malo neobični pasaži na sintu ili melodici (bem li ga), kao u refrenu, inače koštunjave, Ritual Magick.
Kao da Belle And Sebastian prave muziku za Trainspotting (2), recimo. Koji ne režira Boyle, već Ken Loach.
U Cosmic Man (intro), čini mi se, kao da je semplovana ili imitirana neka pesma sa Let England Shake (nemam vremena da utvrdim koja).
NAČIN ŠESTI
Biti isti. Biti poseban. Biti Slobodan. Biti samo svoj.
SELEKTAH: 9/ 10
Lektira: Luke Haines, Bad Vibes: Britpop and My Part in Its Downfall
ReplyDelete& Post Everything: Outsider Rock and Roll
ReplyDeletehttps://www.youtube.com/watch?v=ArsY9iCqrwk