Sa druge strane jastuka
Nisam toliko uživao u Arcainoj produkciji na poslednjem albumu Bjork, koliko u sirovim elektro isecima na njegovom drugom albumu Mutant, koji je izbacio iste godine. Sledeće, pojavio se mp3 mikstejp Entranas (u kontinuiranom ili iseckanom) formatu i trajanju od 25 minuta. Na kome je Arca zapevao, a muzika se primirila ko dečak pored popa. Ambijentalna muzika, usled obilate zloupotrebe po enterijerima marketinških agencija i slabe otpornosti na spoljne zvukove u konzumaciji preko slušalica, odavno nije moj izbor. Ali Arca mi je previše prirastao za srce da bih ga se odrekao.
Entranas je, u suštini, bio "Bjork album", samo topliji, samo nežniji, samo čulniji, samo krvniji. Vapaji nisu delovali tako mehanično, kao kod stare androidkinje.
Neko bi možda rekao i future folk, onaj brazilski (što i nije tako daleko od rodne mu Venecuele). Samo su akustične gitare zamenjene sintisajzerima. Ali, misija im je ista- izokrenuti dušu pred tuđim ušima.
Sve je klizilo kao jedna stvar, ne samo zato što je bilo spojeno kao jedna stvar. A Arca je šaputao i pevušio. Lo-fi od srca.
Debi za XL nastavlja da od njega gradi krosover zvezdu, koju, ako nemate prethodnog iskustva sa njegovim izlivima elektro-energije, opušteno možete da prihvatite kao drskog pretendenta na nasleđe Billy-ja Mackenzieja. O, da!
Alejandro Ghersi svakako nema glas kao Mackenzie, pa čak ni kad ga propusti kroz stotinu filtera, ali ga ambicija opravdava.
Arca je najvećim delom fluidan, iako ima pesama u kojima ritam kroji sudbinu pesme (kao u prigodno nazvanoj Castration) i najvećim delom o(t)pevan. Nevezano za ono što radi fka twigs, Jamie xx, DAWN Richard, Arca bi da bude postfuturistički pop. I pre nego što bljugnete na ovo moje frljanje atributima, čini mi se da ovaj put opis stoji- Arca se tehnologijom re-humanizovao. Arca predstavlja telo, srce i "dušu" čoveka koji je pre toga bio mašina i sasvim se odao tehnologiji (bojim se da je taj proces započeo Xen, a završio Mutant). Entranas je bio neka vrsta ultrazvuka onoga što se dešava "u stomaku".
Pevač na Arci, slično ANOHNIju/Antony-ju, u pseudo-kabertsko-operskom stilu, promišlja svoju ljudskost. Kao da izlazi iz opne, u kojoj je proizveden, i sada sa mnogo opreza viri u svet oko sebe. Nerazmahan i još uvek nesvestan šta ga tačno čini čovekom.
Otuda možda i simplifikovanost melodija, vokalnog izraza, fluidni tok stvari, kako i samog albuma. Arca se uči muzici dok je stvara. Arca se osmeluje dok prvi put probava. Iako liči na Mackenzieja i ANOHNIja, Arca ne zvuči "nadljudski", nego ljudski, daleko organskije, sirovije, ali poput pileta koje je tek probilo ljusku.
Arca je topao, ali uznemirujući album. Jer vokal koji progovara zvuči vapajno kao da traži zaštitu i naš zagrljaj, ali zvuci kojima ga Ghersi povremeno izrešeta kao u bičevajućoj Whip deluju skoro vanzemaljski.
Arca je čovek koji je pao na zemlju. I audio zapis prvih par sekundi, minuta, sati, možda i dana odomaćivanja.
Očekujem da na sledećem izdanju Arca izraste u klona Mackenzieja ili ANOHNIja. Lepšeg, boljeg, uzbudljivijeg i divljijeg. Ili, barem, vanzemaljskijeg.
Sve što mu za to treba, već je tu.
SELEKTAH: BLOODY ESSENTIAL
Nisam toliko uživao u Arcainoj produkciji na poslednjem albumu Bjork, koliko u sirovim elektro isecima na njegovom drugom albumu Mutant, koji je izbacio iste godine. Sledeće, pojavio se mp3 mikstejp Entranas (u kontinuiranom ili iseckanom) formatu i trajanju od 25 minuta. Na kome je Arca zapevao, a muzika se primirila ko dečak pored popa. Ambijentalna muzika, usled obilate zloupotrebe po enterijerima marketinških agencija i slabe otpornosti na spoljne zvukove u konzumaciji preko slušalica, odavno nije moj izbor. Ali Arca mi je previše prirastao za srce da bih ga se odrekao.
Entranas je, u suštini, bio "Bjork album", samo topliji, samo nežniji, samo čulniji, samo krvniji. Vapaji nisu delovali tako mehanično, kao kod stare androidkinje.
Neko bi možda rekao i future folk, onaj brazilski (što i nije tako daleko od rodne mu Venecuele). Samo su akustične gitare zamenjene sintisajzerima. Ali, misija im je ista- izokrenuti dušu pred tuđim ušima.
Sve je klizilo kao jedna stvar, ne samo zato što je bilo spojeno kao jedna stvar. A Arca je šaputao i pevušio. Lo-fi od srca.
Debi za XL nastavlja da od njega gradi krosover zvezdu, koju, ako nemate prethodnog iskustva sa njegovim izlivima elektro-energije, opušteno možete da prihvatite kao drskog pretendenta na nasleđe Billy-ja Mackenzieja. O, da!
Alejandro Ghersi svakako nema glas kao Mackenzie, pa čak ni kad ga propusti kroz stotinu filtera, ali ga ambicija opravdava.
Arca je najvećim delom fluidan, iako ima pesama u kojima ritam kroji sudbinu pesme (kao u prigodno nazvanoj Castration) i najvećim delom o(t)pevan. Nevezano za ono što radi fka twigs, Jamie xx, DAWN Richard, Arca bi da bude postfuturistički pop. I pre nego što bljugnete na ovo moje frljanje atributima, čini mi se da ovaj put opis stoji- Arca se tehnologijom re-humanizovao. Arca predstavlja telo, srce i "dušu" čoveka koji je pre toga bio mašina i sasvim se odao tehnologiji (bojim se da je taj proces započeo Xen, a završio Mutant). Entranas je bio neka vrsta ultrazvuka onoga što se dešava "u stomaku".
Pevač na Arci, slično ANOHNIju/Antony-ju, u pseudo-kabertsko-operskom stilu, promišlja svoju ljudskost. Kao da izlazi iz opne, u kojoj je proizveden, i sada sa mnogo opreza viri u svet oko sebe. Nerazmahan i još uvek nesvestan šta ga tačno čini čovekom.
Otuda možda i simplifikovanost melodija, vokalnog izraza, fluidni tok stvari, kako i samog albuma. Arca se uči muzici dok je stvara. Arca se osmeluje dok prvi put probava. Iako liči na Mackenzieja i ANOHNIja, Arca ne zvuči "nadljudski", nego ljudski, daleko organskije, sirovije, ali poput pileta koje je tek probilo ljusku.
Arca je topao, ali uznemirujući album. Jer vokal koji progovara zvuči vapajno kao da traži zaštitu i naš zagrljaj, ali zvuci kojima ga Ghersi povremeno izrešeta kao u bičevajućoj Whip deluju skoro vanzemaljski.
Arca je čovek koji je pao na zemlju. I audio zapis prvih par sekundi, minuta, sati, možda i dana odomaćivanja.
Očekujem da na sledećem izdanju Arca izraste u klona Mackenzieja ili ANOHNIja. Lepšeg, boljeg, uzbudljivijeg i divljijeg. Ili, barem, vanzemaljskijeg.
Sve što mu za to treba, već je tu.
SELEKTAH: BLOODY ESSENTIAL
No comments:
Post a Comment