Film koji Almodavar nije mogao da snimi
Aquarius je film o Clari, spisateljici (a sad vidim na imdb-u da je žena muzička kritičarka, a ja sam mislio da samo jako voli muziku. Kao ja).
Podeljen je u tri celine (da vam spojlujem?): O Clarinoj kosi. O Clarinoj ljubavi. O Clarinom raku.
I nemojte da vas ovo treće (ili ovo treće i ovo prvo) uplaši, Kleber Mendonca Filho, reditelj solidne studije brazilskog društva Neighbouring Sounds, mnogo je promućurniji reditelj nego što to isprva deluje.
Clara živi sama, i u svom stanu i u svojoj zgradi. Ona je naime poslednja "živa" stanarka dvospratnog "kompleksa" "Aquarius" koji se nalazi skoro na obali okeana u nekom brazilskom gradu. I ona jedina ne želi da proda svoj stan i odseli se u bolje i bogatije sutra.
Prvi deo filma upoznaje nas sa njenom kosom, njenom tetkom, jednom komodom. Sve njih povezuje seks, snažne žene, mrtvi muškarci i nevoljnost da se predaju. Kad odgledate film i vratite se na ovaj moj opis videćete da sam (u suštini) u pravu, ali da poređane stvari govore nešto sasvim drugo. Lepše. Ženskije.
Drugi i najduži deo filma upoznaje nas sa Clarinim ljubavima. I tu ne očekujte paradu ljubavnika. Kao što rekoh, Filho traži od nas da Clarine ljubavi posmatramo i tražimo u svim ljudima koje sreće i s kojima "ima nešto".
U trećem i poslednjem delu, Clara pokazuje da nema predaje dok je ona živa. I sa tom odlukom nas ovaj film i napušta.
Aquarius je priča o životu jedne žene. Zapravo njenim poznim godinama. Ali u svetlu svega što joj se za života desilo, tj onih stvari koje nas reditelj pušta da saznamo. I Sonia Braga, koja igra Claru, je čudesna u tom otkrivanju Clarinih principa, požuda, tajni, boli i sreća, strahova, zebnji, detalja njenog majčinstva, njenog udovištva, njene ženstvenosti, njenog seksualnog bića.
Portret Clare provučen je kroz skoro trilerozni zaplet mladog i ambicioznog preduzetnika, koji sa firmom svoga dede, želi da na mestu "Aquariusa" po svaku cenu napravi neki novi "kompleks". Što dona Clara godinama osporava svojim odbijanjem da proda stan.
Njena borba deluje donkihotovski, ali ona u toj borbi ne gubi. I samo ona zna šta pobeđuje i šta time dobija. I to je na vama da razumete.
Aquarius vrlo skoncentrisano i u realističkom ključu pravi poeziju od jednog, naoko, sasvim običnog života, možda neobičnog u detaljima, u ličnosti, ali ne toliko u proživljenom, a još manje u Clarinoj rutini koja boji njene penzionerske dane. Clara je nečija, moja, vaša majka. I Filho viri u pozadinu svih tih uloga koje žena za života prihvata na sebe i pokazuje nam da tamo i dalje, punom snagom, živi neka žena sa svojim "privatnim" snovima, svojim "privatnim" životom. Na koji ima pravo.
Aquarius bez potrebe za glamurizacijom ili hipermelodramatizacijom slavi ženu koju Almodavar slavi u skoro svim svojim filmovima. Ali je posmatra iz njenog srca.
SELEKTAH: 9/ 10
Aquarius je film o Clari, spisateljici (a sad vidim na imdb-u da je žena muzička kritičarka, a ja sam mislio da samo jako voli muziku. Kao ja).
Podeljen je u tri celine (da vam spojlujem?): O Clarinoj kosi. O Clarinoj ljubavi. O Clarinom raku.
I nemojte da vas ovo treće (ili ovo treće i ovo prvo) uplaši, Kleber Mendonca Filho, reditelj solidne studije brazilskog društva Neighbouring Sounds, mnogo je promućurniji reditelj nego što to isprva deluje.
Clara živi sama, i u svom stanu i u svojoj zgradi. Ona je naime poslednja "živa" stanarka dvospratnog "kompleksa" "Aquarius" koji se nalazi skoro na obali okeana u nekom brazilskom gradu. I ona jedina ne želi da proda svoj stan i odseli se u bolje i bogatije sutra.
Prvi deo filma upoznaje nas sa njenom kosom, njenom tetkom, jednom komodom. Sve njih povezuje seks, snažne žene, mrtvi muškarci i nevoljnost da se predaju. Kad odgledate film i vratite se na ovaj moj opis videćete da sam (u suštini) u pravu, ali da poređane stvari govore nešto sasvim drugo. Lepše. Ženskije.
Drugi i najduži deo filma upoznaje nas sa Clarinim ljubavima. I tu ne očekujte paradu ljubavnika. Kao što rekoh, Filho traži od nas da Clarine ljubavi posmatramo i tražimo u svim ljudima koje sreće i s kojima "ima nešto".
U trećem i poslednjem delu, Clara pokazuje da nema predaje dok je ona živa. I sa tom odlukom nas ovaj film i napušta.
Aquarius je priča o životu jedne žene. Zapravo njenim poznim godinama. Ali u svetlu svega što joj se za života desilo, tj onih stvari koje nas reditelj pušta da saznamo. I Sonia Braga, koja igra Claru, je čudesna u tom otkrivanju Clarinih principa, požuda, tajni, boli i sreća, strahova, zebnji, detalja njenog majčinstva, njenog udovištva, njene ženstvenosti, njenog seksualnog bića.
Portret Clare provučen je kroz skoro trilerozni zaplet mladog i ambicioznog preduzetnika, koji sa firmom svoga dede, želi da na mestu "Aquariusa" po svaku cenu napravi neki novi "kompleks". Što dona Clara godinama osporava svojim odbijanjem da proda stan.
Njena borba deluje donkihotovski, ali ona u toj borbi ne gubi. I samo ona zna šta pobeđuje i šta time dobija. I to je na vama da razumete.
Aquarius vrlo skoncentrisano i u realističkom ključu pravi poeziju od jednog, naoko, sasvim običnog života, možda neobičnog u detaljima, u ličnosti, ali ne toliko u proživljenom, a još manje u Clarinoj rutini koja boji njene penzionerske dane. Clara je nečija, moja, vaša majka. I Filho viri u pozadinu svih tih uloga koje žena za života prihvata na sebe i pokazuje nam da tamo i dalje, punom snagom, živi neka žena sa svojim "privatnim" snovima, svojim "privatnim" životom. Na koji ima pravo.
Aquarius bez potrebe za glamurizacijom ili hipermelodramatizacijom slavi ženu koju Almodavar slavi u skoro svim svojim filmovima. Ali je posmatra iz njenog srca.
SELEKTAH: 9/ 10
Fridome, da si i dalje na Tviteru, lajkovao bih ti ovaj tvit, ovako pišem komentar o tome kako bih ti lajkovao tvit. Odlična recenzija inače meni omiljenog filma iz prošle godine. Film koji je (nakon slučaja Savamala) potreban Srbiji koliko i Brazilu.
ReplyDelete