GET OUT

Ako vam to nešto znači, ovo je najbitniji crni film poslednjih (mnogo) godina

Get Out je jebeni i neočekivani masterpis.
Seo sam da ga gledam oduševljen prethodnim filmskim uratkom Key-a i Peela, Keanu, i poprilično sumnjičav i neoduševljen većinom stvari koje idu pod banerom "Black lives matter".
Sva sreća pa je scenaristički i rediteljski solo Jordana Peela pokazao da je moguće ujediniti talenat i politiku zarad stvari koje ne crpe svu svoju bitnost samo iz toga što su u pravu. Već umeju da vam objasne i kako je i zašto to dobro i za vas.

Get Out je, a počinjem da verujem da je to jedini (dobar) recept za dobar horor, apsolutno autorski pokriven (i zaštićen) od strane svog autora. Ništa u njemu nije predmet kompromisa, studijskih sugestija, bilo čega što će mu osakatiti viziju. Mala cena plaćena za tako nešto je verovatno njegov budžet od samo 4 miliona dolara.

Jonathan Peel ima jasnu ideju. Crncima u Americi nije lako. I sve im je gore. Ali to nije svima jasno. I nema razloga da se ne pravi horor o tome. Koji je crn skoro kao crna komedija. I kao svaki horor vrlo rečita satira/analiza o stanju stvari.
Najjjjjjbitnije od svega je što Get Out nalazi načina da ono čime se bavi ne bude jedino što mu daje smisao.
A to je danas jako teško postići. Samo pogledajte Moonlight.

Get Out je oldskulovski (a tu, nažalost, mislim na tradiciju belih horora) osmišljena priča koja fino nadograđuje "neobične" trenutke na one obične, koji sami po sebi donose tenziju u određenim okolnostima. Dakle, kao Rosemary's Baby.

Rose sa svojim dečkom Chrisom ide na neku porodičnu proslavu. I to će biti prilika da ga njeni upoznaju. On je Afro-Amerikanac (iako ga igra britanski glumac Daniel Kaluuya, zbog čega je Samuel sve češće seljak L Jackson kenjao Peelu), a Roseini su deo neke stare, bele, južnjačke, hirurške imperije.
Već po pristizanju, Chrisu je neobično što jedinu poslugu na imanju čine Afro-Amerikanci, koji se, pri tome, dosta neobično ponašaju.
I tu Peel kroji atmosferu. I to čini na načine koji su jezoviti i modernom, hipsterizovanom gledaocu overdoziranom post-ironijom i post-strahom i post-pičkommaterinom. Uvek sa pomalo komike. Jer smijehom strah pokrijem uvijek.

Naravno da je sve u vezi sa realizacijom hipnoze i potonjih hirurških tretmana sumanuto i B-horor u najmanju ruku. Baš koliko i savet stanara koji su satanisti i žive u Parizu. Bitno je da Peel režijom ume da prevaziđe to i dovijajući se, čas kao Lynch (kada je Chris vezan ispred starog tevea) ili kao Richard Kelly (kada prikazuje dejstvo hipnoze), zadrži stvar u "realističkom miljeu".

I onda na kraju stigne masno, Coenovsko finale. Realizovano tako da u sebi kultiviše bes i energiju svakog gledaoca i realizuje je tačno kako bi i oni to uradili.
I odmah zatim, trijumf prijateljstva.

I ne treba smetnuti ultraduhovito objašnjenje zašto su (matorim) belcima potrebni (mladi) crnci. Ta pseudo kupovina robova fantastično je prepakovana za XXI vek, a da pri tome baca šlajm u lice bele američke populacije, ali tako da joj niko ništa ne može prebaciti. Jer white man can't jump. A crni može.

Muzika Michaela Abels je fantastična, a da pri tome, rekao bih, apsolutno citira metod rada starih (horor) kompozitora iz zlatnog doba sedamdesetih. Ona zvuči satanistički pompezno kad treba i moderno zlosutno kad se ruga.

Kasting je vrhunski. Iako je Britanac, Kaluuya je doneo tačno tu, zabrinutu opuštenost kojom rezonuje svaki aspekt Peelovog filma- jel ovo zajebancija tj jel ovo stvarno može ovako? Allison Williams (Marnie iz Girls) je pokidala kao ledeno ledena psihopatina kći, dok su Whitford i Keener odradili top posao kao bračni par iz pakla. Ups, er to bio spojl?
Jedino mi je pegavi Caleb Landry Jones, kao njihov sin, malčice izvisio i kao lik i u malčice raspojasanoj interpretaciji.

Pogledajte ovaj film. On je velik kao Taxi Driver.
Samo su vremena postala manja.

SELEKTAH: 10/ 10