Da sam bio u Kanskom žiriju i ja bih pre glasao za Danijela nego za Tonija
Ken Loach je stari levičar. Jedan od onih koji su svojim životnim angažmanom na tom planu možda čak i svojima već dosadili.
Ali, I, Daniel Blake pokazuje da jasna i glasna borba, i dok je srce u junaka, i dalje ima smisla.
Toni Erdmann, bez želje da ih poredim, možda šarmantnije i promišljenije analizira neke stvari kao i I, Daniel Blake, ali Loachov film poseduje nešto što verovatno nijedan drugi film među kandidatima za Kansku palmu nije imao- a to je da nam je baš takav film potreban.
Kao i da je u tom svom postojanju i poruci, neobično uverljiv.
I, Daniel Blake je o stolaru Danielu Blakeu koji nakon infarkta na poslu, pokušava da od države dobije adekvatnu pomoć i premosti mesece do povratka na posao. Iako mu doktori brane povratak na posao, država traži sve moguće načine da to ne shvati, pa je Daniel prinuđen da tako neozdravljen traži poslove koje ne sme da radi, samo da bi i dalje dobijao pomoć kao nezaposlen.
Da bi nam pokazao da je Daniel divan i pošten čovek, Loach je u priču uključio i samohranu majku koja, takođe, voljom države iz Londona biva prebačena u Njukastl, zajedno sa svoje dvoje dece. Gde mora da se dovija na sve moguće načine da bi bukvalno prehranila sebe i decu.
Daniel, sasvim slučajno, postaje neko ko joj pomaže u tome.
Iako u Loachovom filmu postoji priča sa početkom i krajem, koja besprekorno spontano teče, svaki momenat u njoj iskorišten je da se akcentuje apsurdno i idiotsko ponašanje države, koja je digitalizovala i disciplinovala svoje hendlovanje stanovništva, ali je u tom procesu izgubila "taman toliko" ljudskosti koliko je neophodno da bi sve imalo smisla. O autsorsovanju sopstvenih komisija "američkim korporativnim stručnjacima" da i ne govorim.
I Loach sve to prezire. I Blake i njegova prijateljica sve te muke trpe na različite i vrlo komične i još tragičnije načine. I mi sve to preziremo. I mi se smejemo. I sve je isto kao u Srbiji. Verujem i u Italiji. Hrvatskoj. Mađarskoj. Za Ameriku i Austriju treba proveriti. U Švajcarskoj verovatno streljaju ljude kao što je Daniel Blake, ili ih prinudno eutanaziraju.
Ali, nešto je svakako trulo u svetu.
Međutim, Loachov film je, uprkos šarmu očigledno donkihotovske borbe, vrlo gorak. Možda čak i neočekivano za njegove standarde. I taj ekstremno neoptimistični potpis na naše i Danielovo šegačenje sa "nadležnima" deluje kao polivanje pišaćkom.
Život nam je, baš kao i Danielov, sistematski oduzet, ali verujem da nas, kao i Daniela, najviše boli rastanak sa dostojanstvom. Neljudskost, kojoj Loach, naivno, nevino i iskreno kontrira Blakea, kao voljenog komšiju, koji je sa ljudima oko sebe imao zdrave, poštene i...mmm... ljudske odnose.
Daniel je na kraju nešto uradio.
Daniel je na kraju nešto pokušao da uradi.
Daniel je na kraju pokušao da ih pobedi na njihovom terenu i njihovim oružjem.
Ali onda je došao kraj.
Ja, Daniel Blake ili ti, Daniel Blake, ne smemo da se predamo.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
PS Bilo bi zanimljivo posmatrati ovaj film u kontekstu modernog vesterna ili rimejkovati ovaj film kao vestern.
Ken Loach je stari levičar. Jedan od onih koji su svojim životnim angažmanom na tom planu možda čak i svojima već dosadili.
Ali, I, Daniel Blake pokazuje da jasna i glasna borba, i dok je srce u junaka, i dalje ima smisla.
Toni Erdmann, bez želje da ih poredim, možda šarmantnije i promišljenije analizira neke stvari kao i I, Daniel Blake, ali Loachov film poseduje nešto što verovatno nijedan drugi film među kandidatima za Kansku palmu nije imao- a to je da nam je baš takav film potreban.
Kao i da je u tom svom postojanju i poruci, neobično uverljiv.
I, Daniel Blake je o stolaru Danielu Blakeu koji nakon infarkta na poslu, pokušava da od države dobije adekvatnu pomoć i premosti mesece do povratka na posao. Iako mu doktori brane povratak na posao, država traži sve moguće načine da to ne shvati, pa je Daniel prinuđen da tako neozdravljen traži poslove koje ne sme da radi, samo da bi i dalje dobijao pomoć kao nezaposlen.
Da bi nam pokazao da je Daniel divan i pošten čovek, Loach je u priču uključio i samohranu majku koja, takođe, voljom države iz Londona biva prebačena u Njukastl, zajedno sa svoje dvoje dece. Gde mora da se dovija na sve moguće načine da bi bukvalno prehranila sebe i decu.
Daniel, sasvim slučajno, postaje neko ko joj pomaže u tome.
Iako u Loachovom filmu postoji priča sa početkom i krajem, koja besprekorno spontano teče, svaki momenat u njoj iskorišten je da se akcentuje apsurdno i idiotsko ponašanje države, koja je digitalizovala i disciplinovala svoje hendlovanje stanovništva, ali je u tom procesu izgubila "taman toliko" ljudskosti koliko je neophodno da bi sve imalo smisla. O autsorsovanju sopstvenih komisija "američkim korporativnim stručnjacima" da i ne govorim.
I Loach sve to prezire. I Blake i njegova prijateljica sve te muke trpe na različite i vrlo komične i još tragičnije načine. I mi sve to preziremo. I mi se smejemo. I sve je isto kao u Srbiji. Verujem i u Italiji. Hrvatskoj. Mađarskoj. Za Ameriku i Austriju treba proveriti. U Švajcarskoj verovatno streljaju ljude kao što je Daniel Blake, ili ih prinudno eutanaziraju.
Ali, nešto je svakako trulo u svetu.
Međutim, Loachov film je, uprkos šarmu očigledno donkihotovske borbe, vrlo gorak. Možda čak i neočekivano za njegove standarde. I taj ekstremno neoptimistični potpis na naše i Danielovo šegačenje sa "nadležnima" deluje kao polivanje pišaćkom.
Život nam je, baš kao i Danielov, sistematski oduzet, ali verujem da nas, kao i Daniela, najviše boli rastanak sa dostojanstvom. Neljudskost, kojoj Loach, naivno, nevino i iskreno kontrira Blakea, kao voljenog komšiju, koji je sa ljudima oko sebe imao zdrave, poštene i...mmm... ljudske odnose.
Daniel je na kraju nešto uradio.
Daniel je na kraju nešto pokušao da uradi.
Daniel je na kraju pokušao da ih pobedi na njihovom terenu i njihovim oružjem.
Ali onda je došao kraj.
Ja, Daniel Blake ili ti, Daniel Blake, ne smemo da se predamo.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
PS Bilo bi zanimljivo posmatrati ovaj film u kontekstu modernog vesterna ili rimejkovati ovaj film kao vestern.
Ken Louch je, na prvom mestu, čovek koji vredi. Volim tu njegovu doslednost i mislim da godine nisu oštetile pank duh koji stoji iza svih njegovih filmova. To nepristajanje na bilo šta osim na suočavanje sa istinom koju živimo je za poštovanje. Uvek ima jasnu poruku, ništa ne umotava u slojeve, direktan i na pravoj strani. U filmskom izrazu, dinamika mi je uvek bila njegov jak adut, taj real-time tempo, gde uspeva da postigne konstantnu tinjajuću tenziju. Kamera slična dogmi, kao i fotografija. U suštini, mislim da on i ne želi tu vrstu vrhunske estetike za ono što želi da nam saopšti. Priča i likovi su kod njega kamen temeljac. Mega kralj je Ken Louch. Vredi odvojiti vreme za svaki njegov nov film.
ReplyDeleteU Švajcarskoj verovatno streljaju ljude kao što je Daniel Blake ili ih prinudno eutanaziraju.
ReplyDelete:D
Ja, Petar Krstev, gledao sam sinoć ove divne ljude: https://youtu.be/rPC_phLWNK4
ReplyDeleteJa, DB, pre.
Mario i dalje kralj.
ReplyDelete