Lovelessly
Reći da je End Tomorrow neka vrsta DJ Shadowljevskog Endtroducinga "samo za šugejz" značilo bi proglasiti ovaj album najbitnijim u kategoriji "novomilenijumske rok postmoderne". Ali, debitantsko ostvarenje dvadesetdvogodišnjeg Dalašanina Willa Krausa u suštini to jeste- rekonfiguracija šugejz zvuka za nove, postmoderne narašataje. Koji jesu ili nisu ili nije ni bitno slušali "originale".
End Tomorrow nije remek-delo, naročito ne ono koje je mogao da bude. On zvuči kao da koristi Shadowljevu cut & paste estetiku, a možda sve samo tako zvuči. To jest, odsvirano je da ima šezdeset šizofrenih promena po pesmi. Ne znam šta ga čini boljim i sumanutijim.
Međutim, za razliku od Endtroducing, End Tomorrow, možda iz nužnosti, možda iz kurcobolje, možda iz zadate estetike, previše zvuči lo-fi, pa ono što je zamišljeno češće nego što je trebalo ostavlja utisak skice, nego izperfekcionisane stvari (što je sigurno bio Shadowljev MO).
Kraus koristi buku, uz kakvu smo goreli na Psychocandy. Koristi šugejz koralje uz kakve smo dočekvali udar "Melanholije" na Loveless, distorzira vokale i pravi efektne šugejz bombe koje skoro nikad ne traju duže od tri minuta. Što doprinosi opštem utisku pregaženih, izgaženih, zakopanih, ekshumovanih, pa ponovo pregaženih Beach Boys.
Iako sve pesme odišu organskom odsviranošću (trik lo-fi produkcije), način na koje su one komponovane, na koji su buke i ritmovi spajene, vokal protkan, odaju malo više "matematičkog" promišljanja, "music concrete" misije. I to je ono, više nego zvuk sam, što End Tomorrow čini zanimljivim i modernim albumom. Potencijalno i najinovativnijim šugejzing izdanjem u nizu koji čine Loveless, Agaetis Byrjun, Tomorrow Never Comes ili bilo koji album Angelic Process.
Voleo bih da imam puno para da Willu dam pare da na bazi ovih ideja i muzičkih rešenja napravi njegovu najraskošniju produkcijsku verziju. Jer mislim da nam samo to duguje.
Ili da čekamo njegov novi album.
SELEKTAH: BLOODY ESSENTIAL*
*Odlučio sam da parcijalno batalim ocene. Tj zadržaću ih kod izdanja koja su se meni nametnula, a neću kod onih koje bih da nametnem vama. Kao preporuku.
I za tu preporuku koristiću princip koji je Melody Maker imao u zlatnim danima: "BLOODY ESSENTIAL" za bloody essential izdanja i "RECOMMENDED" za ona kojima je kruna B.E. ostala nedostižna, ali i dalje treba da se izdvoje iz mase.
Reći da je End Tomorrow neka vrsta DJ Shadowljevskog Endtroducinga "samo za šugejz" značilo bi proglasiti ovaj album najbitnijim u kategoriji "novomilenijumske rok postmoderne". Ali, debitantsko ostvarenje dvadesetdvogodišnjeg Dalašanina Willa Krausa u suštini to jeste- rekonfiguracija šugejz zvuka za nove, postmoderne narašataje. Koji jesu ili nisu ili nije ni bitno slušali "originale".
End Tomorrow nije remek-delo, naročito ne ono koje je mogao da bude. On zvuči kao da koristi Shadowljevu cut & paste estetiku, a možda sve samo tako zvuči. To jest, odsvirano je da ima šezdeset šizofrenih promena po pesmi. Ne znam šta ga čini boljim i sumanutijim.
Međutim, za razliku od Endtroducing, End Tomorrow, možda iz nužnosti, možda iz kurcobolje, možda iz zadate estetike, previše zvuči lo-fi, pa ono što je zamišljeno češće nego što je trebalo ostavlja utisak skice, nego izperfekcionisane stvari (što je sigurno bio Shadowljev MO).
Kraus koristi buku, uz kakvu smo goreli na Psychocandy. Koristi šugejz koralje uz kakve smo dočekvali udar "Melanholije" na Loveless, distorzira vokale i pravi efektne šugejz bombe koje skoro nikad ne traju duže od tri minuta. Što doprinosi opštem utisku pregaženih, izgaženih, zakopanih, ekshumovanih, pa ponovo pregaženih Beach Boys.
Iako sve pesme odišu organskom odsviranošću (trik lo-fi produkcije), način na koje su one komponovane, na koji su buke i ritmovi spajene, vokal protkan, odaju malo više "matematičkog" promišljanja, "music concrete" misije. I to je ono, više nego zvuk sam, što End Tomorrow čini zanimljivim i modernim albumom. Potencijalno i najinovativnijim šugejzing izdanjem u nizu koji čine Loveless, Agaetis Byrjun, Tomorrow Never Comes ili bilo koji album Angelic Process.
Voleo bih da imam puno para da Willu dam pare da na bazi ovih ideja i muzičkih rešenja napravi njegovu najraskošniju produkcijsku verziju. Jer mislim da nam samo to duguje.
Ili da čekamo njegov novi album.
SELEKTAH: BLOODY ESSENTIAL*
*Odlučio sam da parcijalno batalim ocene. Tj zadržaću ih kod izdanja koja su se meni nametnula, a neću kod onih koje bih da nametnem vama. Kao preporuku.
I za tu preporuku koristiću princip koji je Melody Maker imao u zlatnim danima: "BLOODY ESSENTIAL" za bloody essential izdanja i "RECOMMENDED" za ona kojima je kruna B.E. ostala nedostižna, ali i dalje treba da se izdvoje iz mase.
No comments:
Post a Comment