Stvari kojih možda nismo bili svesni, a svakako bi bilo dobro da jesmo tj da postanemo
808 je film o ritam-mašini/instrumentu/pomagalu Roland TR-808 koje je izmislio Ikutaro Kakehaši. Ova mašina, čiji paterni (or whatever) su se oslanjali na "defektne tranzistore" koje je Kakehaši ubacivao u njih kako bi ove postizale specifičnu boju zvuka, u proizvodnji je bila samo tri godine, i kada je "defektnih tranzistora" nestalo, ista je obustavljena. Prema ovom filmu, čini se da je dvanaest hiljada proizvedenih mašina našlo mesto isključivo u rukama ljudi koji su menjali popularnu muziku.
Od Afrike Bambaataae, preko Rick Rubina, italijanskih producenata, Giorgia Morodera, čikaškog hausa i detroitskog tehna, esid hausa, New Order, Phil Collinsa, Daft Punk, kranka i trepa, zaboravih dramenbejs i Goldieja...
Svi ovi ljudi s posebnim oduševljenjem hvale "ejtoejt" kao nestvarno dobru mašinu koja je u rukama talentovanih ljudi omogućavala moćne rezultate. I interesantno je kako skoro svaki od njih vidi nekog od svojih prethodnika kao posebnog inovatora upravo zahvaljujući toj mašini odnosno stvarima koje je iz nje uspeo da izvuče raznoraznim dovijanjima. A u ono vreme umetnost dovijanja bila je ujedno i sama umetnost.
Iako za film Alexandra Dunna imam samo preporuke, pre svega što možda, kao ni ja, niste bili ni svesni u kojoj meri je 808 bio fundamentalan za razvoj popularne (elektronske) muzike. Klein & MBO i Planet Patrol su moji novi najomiljeniji "eighties" hit-mejkeri!
Dunn priču vodi hronološki, tok-hede razmešta ili kao svedoke ili kao direktne potomke uticaja određenih izvođača ili uticaja, pa tako nemojte da se prepadnete kad u kadar banu Skrillex ili Guetta. Ili Phil Collins. Svi oni, podjednako, puni su samo lepih reči, a pričaju o svojim ličnim iskustvima ili o tome koje tačno momente su cenilli kod izvođača pre ili pored sebe u rukovanju osamstoosmicom.
Dunn je verovatno fan, ali drvenast i hladan. Film je uredan, disciplinovan, sa skromnim, ali lepo realizovanim animacijama (ključnih izdanja) i možda prati "estetiku" same ritam-mašine, ali manjka duhom i nekakvim ličnim pogledom na stvar kojom se bavi, nečim što je svaki od ključnih aktera u filmu uspeo da izvuče iz samog instrumenta.
Možda tek na kraju, kada na scenu stupi sam Ikutaro, priča dobija zaokruženje i toplotu kojoj se nismo nadali.
SELEKTAH: 8minus/ 10
808 je film o ritam-mašini/instrumentu/pomagalu Roland TR-808 koje je izmislio Ikutaro Kakehaši. Ova mašina, čiji paterni (or whatever) su se oslanjali na "defektne tranzistore" koje je Kakehaši ubacivao u njih kako bi ove postizale specifičnu boju zvuka, u proizvodnji je bila samo tri godine, i kada je "defektnih tranzistora" nestalo, ista je obustavljena. Prema ovom filmu, čini se da je dvanaest hiljada proizvedenih mašina našlo mesto isključivo u rukama ljudi koji su menjali popularnu muziku.
Od Afrike Bambaataae, preko Rick Rubina, italijanskih producenata, Giorgia Morodera, čikaškog hausa i detroitskog tehna, esid hausa, New Order, Phil Collinsa, Daft Punk, kranka i trepa, zaboravih dramenbejs i Goldieja...
Svi ovi ljudi s posebnim oduševljenjem hvale "ejtoejt" kao nestvarno dobru mašinu koja je u rukama talentovanih ljudi omogućavala moćne rezultate. I interesantno je kako skoro svaki od njih vidi nekog od svojih prethodnika kao posebnog inovatora upravo zahvaljujući toj mašini odnosno stvarima koje je iz nje uspeo da izvuče raznoraznim dovijanjima. A u ono vreme umetnost dovijanja bila je ujedno i sama umetnost.
Iako za film Alexandra Dunna imam samo preporuke, pre svega što možda, kao ni ja, niste bili ni svesni u kojoj meri je 808 bio fundamentalan za razvoj popularne (elektronske) muzike. Klein & MBO i Planet Patrol su moji novi najomiljeniji "eighties" hit-mejkeri!
Dunn priču vodi hronološki, tok-hede razmešta ili kao svedoke ili kao direktne potomke uticaja određenih izvođača ili uticaja, pa tako nemojte da se prepadnete kad u kadar banu Skrillex ili Guetta. Ili Phil Collins. Svi oni, podjednako, puni su samo lepih reči, a pričaju o svojim ličnim iskustvima ili o tome koje tačno momente su cenilli kod izvođača pre ili pored sebe u rukovanju osamstoosmicom.
Dunn je verovatno fan, ali drvenast i hladan. Film je uredan, disciplinovan, sa skromnim, ali lepo realizovanim animacijama (ključnih izdanja) i možda prati "estetiku" same ritam-mašine, ali manjka duhom i nekakvim ličnim pogledom na stvar kojom se bavi, nečim što je svaki od ključnih aktera u filmu uspeo da izvuče iz samog instrumenta.
Možda tek na kraju, kada na scenu stupi sam Ikutaro, priča dobija zaokruženje i toplotu kojoj se nismo nadali.
SELEKTAH: 8minus/ 10
No comments:
Post a Comment