Film koji ste sigurno već gledali i neće vam smetati da ga pogledate ponovo
Švedski kandidat za Oskara (2016) podseća na As Good As It Gets, About Schmidt, Up (naročito onu flešbek sekvencu koja dere srce) i sve one bajke u kojima odbačeni, naoko-okrutni, monstrum, pronađe srce i način da izvadi žaoku iz njega i progovori koju sa ljudima oko sebe.
S obzirom da se radi o evropskoj produkciji, poželjna i očekivana količina crnog humora nije izostala.
Najbolja stvar u ovom filmu je što u početku seriju sentimentalnih flešbekova sa vrlo ne-srećnim ishodima uredno trigeruju Oveovi pokušaji da se ubije, tj onaj trenutak kada mozak očekujući smrt počinje da emituje "dane vaših života".
Prava je šteta što reditelj Hannes Holm odustaje od tog principa u drugom delu filma tj pribegava nekim konvencionalnijim rešenjima da nastavi priču o Oveovom životu.
Ove živi u nekoj vrsti "ograđenog komšiluka" koje čini par kuća bukvalno opasanih ogradom unutar kojih vladaju vrlo stroga pravila, kojima je Ove, kao nekadašnji predsednik kućnog saveta, kumovao, a i dan danas svakog dana nadgleda da li se ona sprovode. I smara sve koji ih ne sprovode.
Ove izgleda kao glumac iz (popularnog britanskog serijala) Little Britain koji je loše sprovedenom maskom poostaren. Iako mi to ne bi trebalo da primetimo. Ali je tako. Barem u mom slučaju. Zbog svega toga svaki put kada je Rolf Lassgard u kadru (jer ima i njegova mlađa varijanta) meni sve izgleda kao brutalno tragikomična satira. Što Holm možda nije planirao.
Taj i takav Ove je u životu dobrano propatio. I život je dao sve od sebe da prirodu koja ionako nije obećavala neku ekstrovertnu, neposrednu i srdačnu osobu zatvori još više. Tj koliko god može. I kako to obično biva, jedina osoba koja je mogla da mu priđe bila je njegova supruga Sonja. Koja je umrla. Od raka. Što su kompromisi koje ovaj film pravi u skladu sa svojim komercijalnim ambicijama.
Nije trebalo da prođe ni dva minuta filma pa da pretpostavim da će ovako čistokrvnom Šveđanu (koji je u životu vozio samo SAAB) život verovatno menjati neki imigrant (i bi tako), kao i da će u nastavku on imati neki pozitivan odnosa sa nekim ko je gej (i bi tako), kao i da će deca i sitne životinje učiniti mnogo da promenimo inicijalnu predstavu o Oveu (i bi tako). Jer ovo je takav tip filma. Kao Forrest Gump, da i njega ne zaboravim.
Iako film ima dosta predvidljivu strukturu, dosta nebitne (da ne kažem zanemarene) epizodiste i surovo crne i ispolirane flešbekove, Ove je kao lik dovoljno zanimljiv, da u isto vreme priželjkujemo da vidimo još više njegovih izliva besa, ali i prilike da oseti malo topline i počne da se otkravljuje. I u dinamici ta dve dramske formule, Holm pravi solidan posao, neprekidno nas terajući da se malo smejemo, malo plačemo, malo smejemo, malo plačemo...
I to bi život. O, da. Koliko god distancirali sebe od ovog filma zamerkama da je "olmost" tetkast, ovo je život. Surov, ravan, sa bednim prilikama da vam bude bolje, pa ako ih iskoristite.
A otvoren je i legitiman put, rekao bih, tome da se čitav film tretira kao metafora za današnju Evropu. I ono što je u njoj dobro, ono što nije, ono što se mora, ono što se ne mora. Uz možda čak i legitimne razloge za samoubistvo nekih Evropljana.
SELEKTAH: 6plus/ 10
Švedski kandidat za Oskara (2016) podseća na As Good As It Gets, About Schmidt, Up (naročito onu flešbek sekvencu koja dere srce) i sve one bajke u kojima odbačeni, naoko-okrutni, monstrum, pronađe srce i način da izvadi žaoku iz njega i progovori koju sa ljudima oko sebe.
S obzirom da se radi o evropskoj produkciji, poželjna i očekivana količina crnog humora nije izostala.
Najbolja stvar u ovom filmu je što u početku seriju sentimentalnih flešbekova sa vrlo ne-srećnim ishodima uredno trigeruju Oveovi pokušaji da se ubije, tj onaj trenutak kada mozak očekujući smrt počinje da emituje "dane vaših života".
Prava je šteta što reditelj Hannes Holm odustaje od tog principa u drugom delu filma tj pribegava nekim konvencionalnijim rešenjima da nastavi priču o Oveovom životu.
Ove živi u nekoj vrsti "ograđenog komšiluka" koje čini par kuća bukvalno opasanih ogradom unutar kojih vladaju vrlo stroga pravila, kojima je Ove, kao nekadašnji predsednik kućnog saveta, kumovao, a i dan danas svakog dana nadgleda da li se ona sprovode. I smara sve koji ih ne sprovode.
Ove izgleda kao glumac iz (popularnog britanskog serijala) Little Britain koji je loše sprovedenom maskom poostaren. Iako mi to ne bi trebalo da primetimo. Ali je tako. Barem u mom slučaju. Zbog svega toga svaki put kada je Rolf Lassgard u kadru (jer ima i njegova mlađa varijanta) meni sve izgleda kao brutalno tragikomična satira. Što Holm možda nije planirao.
Taj i takav Ove je u životu dobrano propatio. I život je dao sve od sebe da prirodu koja ionako nije obećavala neku ekstrovertnu, neposrednu i srdačnu osobu zatvori još više. Tj koliko god može. I kako to obično biva, jedina osoba koja je mogla da mu priđe bila je njegova supruga Sonja. Koja je umrla. Od raka. Što su kompromisi koje ovaj film pravi u skladu sa svojim komercijalnim ambicijama.
Nije trebalo da prođe ni dva minuta filma pa da pretpostavim da će ovako čistokrvnom Šveđanu (koji je u životu vozio samo SAAB) život verovatno menjati neki imigrant (i bi tako), kao i da će u nastavku on imati neki pozitivan odnosa sa nekim ko je gej (i bi tako), kao i da će deca i sitne životinje učiniti mnogo da promenimo inicijalnu predstavu o Oveu (i bi tako). Jer ovo je takav tip filma. Kao Forrest Gump, da i njega ne zaboravim.
Iako film ima dosta predvidljivu strukturu, dosta nebitne (da ne kažem zanemarene) epizodiste i surovo crne i ispolirane flešbekove, Ove je kao lik dovoljno zanimljiv, da u isto vreme priželjkujemo da vidimo još više njegovih izliva besa, ali i prilike da oseti malo topline i počne da se otkravljuje. I u dinamici ta dve dramske formule, Holm pravi solidan posao, neprekidno nas terajući da se malo smejemo, malo plačemo, malo smejemo, malo plačemo...
I to bi život. O, da. Koliko god distancirali sebe od ovog filma zamerkama da je "olmost" tetkast, ovo je život. Surov, ravan, sa bednim prilikama da vam bude bolje, pa ako ih iskoristite.
A otvoren je i legitiman put, rekao bih, tome da se čitav film tretira kao metafora za današnju Evropu. I ono što je u njoj dobro, ono što nije, ono što se mora, ono što se ne mora. Uz možda čak i legitimne razloge za samoubistvo nekih Evropljana.
SELEKTAH: 6plus/ 10
No comments:
Post a Comment