Dečiji film za odraslu decu
Žozefina i ja smo prionuli na ovaj, novi film "njenog omiljenog reditelja" potpuno nesvesni da je Fatih Akin, od kada smo se poslednji put sreli (Soul Kitchen, 2009), snimio još dva filma (jedan igrani, drugi dokumentarni). Dakle, sa osećajem da se "posle dužeg vremena" "slavni i omiljeni reditelj" "vraća na svetsku scenu" "sa verovatno novim, sjajnim, bitnim ostvarenjem".
I bili smo vrlo iznenađeni konvencionalnošću istog. Formalnom konvencionalnošću. Tematskom, možda i ne.
Mislim, ovo je film o nekom "kazahstanskom" "Rusu", Tschicku (Čiku), koji se sprijatelji sa kilavim, "nrdastim" Nemcem, Maikom, i njih dvojica provedu dve vrlo lude nedelje tokom letnjeg raspusta.
Film je prepoznatljivo "topao" (i za nemački film je očigledno potreban "Turčin" da bi se postiglo tako nešto). Ima furioznu snagu i energiju, tj njegovi junaci, tj kao i ranije kod Fatiha. Iracionalno ima primat. I donosi pravu slast i gorčinu života.
Tschick je dečiji film, koji računa sa (ostvarenom ili neostvarenom) nostalgijom kod odraslih koji će ga gledati. On u svetu prožetom brigom i svim mogućim mrežama dosta relaksirano priča o majčinom alkoholizmu, očevom neverstvu i tinejdžerskim nestašlucima koji rezultiraju saobraćajnim nesrećama.
Tschick je u isto vreme i "roud muvi", i kao takav on neminovno "rinejmuje" (nekad se baš primim na ove navodnike) pojmove kao što su sloboda, prijateljstvo, sudbina, poznanstva, svi ti ljudi koje ćemo možda samo jednom sresti. U svojoj igri sa nekim okoštalim namenama "roud muvija" kao propagandnog formata liberalnih slojeva on ide tako daleko u menjanju nekih, očekivanih postulata, da, recimo, hardkor hrišćansku (hipi) porodicu predstavlja kao privremenu oazu mira. A ne zla.
Nema ovde ničega posebno novog ili drugačijeg, ali sve što je prikazano na uverljiv i zanimljiv način protkano je dobrim raspoloženjem i dobrim namerama. Tschick, kao glavni junak, i nije toliko glavni i toliko bitan za priču. On je samo okidač, ali oba dečaka nalaze se na istom putu iz skoro istih razloga, iako iz sasvim različitih i drugačijih životnih priča.
Prijaće vam. Ne brinite.
SELEKTAH: 7/ 10
Žozefina i ja smo prionuli na ovaj, novi film "njenog omiljenog reditelja" potpuno nesvesni da je Fatih Akin, od kada smo se poslednji put sreli (Soul Kitchen, 2009), snimio još dva filma (jedan igrani, drugi dokumentarni). Dakle, sa osećajem da se "posle dužeg vremena" "slavni i omiljeni reditelj" "vraća na svetsku scenu" "sa verovatno novim, sjajnim, bitnim ostvarenjem".
I bili smo vrlo iznenađeni konvencionalnošću istog. Formalnom konvencionalnošću. Tematskom, možda i ne.
Mislim, ovo je film o nekom "kazahstanskom" "Rusu", Tschicku (Čiku), koji se sprijatelji sa kilavim, "nrdastim" Nemcem, Maikom, i njih dvojica provedu dve vrlo lude nedelje tokom letnjeg raspusta.
Film je prepoznatljivo "topao" (i za nemački film je očigledno potreban "Turčin" da bi se postiglo tako nešto). Ima furioznu snagu i energiju, tj njegovi junaci, tj kao i ranije kod Fatiha. Iracionalno ima primat. I donosi pravu slast i gorčinu života.
Tschick je dečiji film, koji računa sa (ostvarenom ili neostvarenom) nostalgijom kod odraslih koji će ga gledati. On u svetu prožetom brigom i svim mogućim mrežama dosta relaksirano priča o majčinom alkoholizmu, očevom neverstvu i tinejdžerskim nestašlucima koji rezultiraju saobraćajnim nesrećama.
Tschick je u isto vreme i "roud muvi", i kao takav on neminovno "rinejmuje" (nekad se baš primim na ove navodnike) pojmove kao što su sloboda, prijateljstvo, sudbina, poznanstva, svi ti ljudi koje ćemo možda samo jednom sresti. U svojoj igri sa nekim okoštalim namenama "roud muvija" kao propagandnog formata liberalnih slojeva on ide tako daleko u menjanju nekih, očekivanih postulata, da, recimo, hardkor hrišćansku (hipi) porodicu predstavlja kao privremenu oazu mira. A ne zla.
Nema ovde ničega posebno novog ili drugačijeg, ali sve što je prikazano na uverljiv i zanimljiv način protkano je dobrim raspoloženjem i dobrim namerama. Tschick, kao glavni junak, i nije toliko glavni i toliko bitan za priču. On je samo okidač, ali oba dečaka nalaze se na istom putu iz skoro istih razloga, iako iz sasvim različitih i drugačijih životnih priča.
Prijaće vam. Ne brinite.
SELEKTAH: 7/ 10
Zar petak nije dan za muzIQ? Verovao ili ne, sanjao sam te pred buđenje jutros, bar mislim da je bilo tad; reč bi trebalo da je bila o tvom intervjuisanju Mimi Mercedez, na šta sam ja - kao i obično - dao neki duhovit komentar, toliko duhovit da sam ga zaboravio...
ReplyDeletep. s. reci mi da me ne voziš iduće subote, baš se ometa moj odlazak!
još nisam odlučio, ali sam jako zainteresovan.
Delete