I wish I wasn't really there
Ironija je kad Lynn Ramsay ode u Kan s filmom koji je sav u naporu da je pokaže kao rediteljku i osvoji nagradu za scenario (gde je, realno, najtanja) i glavnu mušku ulogu (za koju Joaquin Phoneix samo smrša par kila na 145kg i pusti bradu).
Mislim, bilo je i drugih načina da započnem ovaj tekst...
Mogao sam da kažem da nakon gledanja ovog filma, Lynn zapravo ima tri filma koja su me ostavila manje ili više ravnodušnim (Ratcatcher, Morvern Callar i ovaj) i jedan koji me zapalio (We Need To Talk About Kevin), i da onda dodam da sam na bazi ovog zapaljivog formirao svoja očekivanja. I strmoglavio se kao Ikar iznad Batajnice.
U You Were Never Really Here, jednostavno, nema dovoljno priče (dešavanja, karaktera) te je Lynn onda uzela na sebe da svaki segmentić ove priče izrežira koliko god može i time kompenzuje tanak materijal. Uglavnom više nego što treba. Rezultat je film koji je sav u naporu da bude veoma važan i ozbiljan i promišljen, ali jednostavno nema mesa za toliko nabudženo pakovanje.
Što ne znači da ovaj film izgleda kao nešto Nicolasa Windinga Refna, jer on čovek je jednom nogom u stilu.
Ili Tony-ja Scotta, koji mi je večiti primer reditelja kome je režiranje sve i ako emtivijevski ne bode oči, onda ništa.
Joaquin igra plaćenog ubicu/fiksera koji dobija zadatak da iz nekog ilegalnog bordela spase ćerku američkog senatora. Kako i zašto taj senator nije istog trenutka odjurio da spase ćerku iz takvog mesta možda jeste na kraju malčice objašnjeno, ali i dalje ne objašnjava zašto on nije odjurio da je spase istog trenutka čim je saznao gde je ova. Jer ćerka ima 12-13 godina. Joaquin je pre toga počinio neko slično (zlo)delo, te nas je Lynn time žanrovski upoznala sa njegovim delom, a potom i sa likom, njegovom mamom, sa kojom živi, i ljudima sa kojima radi i sarađuje.
Nažalost, kroz seriju flešbekova (nisam spreman da tvrdim da su u pitanju samo flešbekovi) mi saznajemo da je Joaquin kao dete i sam pretrpeo ozbiljnu traumu, a potom ima naznaka i da je tokom boravka u vojsci (na Bliskom istoku) opet bio svedok i učesnik nečeg sličnog. Ne znam zašto se Lynn uplašila da bi samo jedno bilo dovoljno. Ili je htela da poruči da u njenom junaku postoji logična geneza psihopatije koja samo traži načina da se realizuje u svetu.
Joaquin izgleda kao "zvonar Bogorodične crkve" kome je bodi-bilding malo ispeglao grbu. A Lynn njegovom mesu prilazi iz svih mogućih uglova. On je zbirka ožiljaka i trauma, koje meso samo drži na okupu. Dok je sam Joaquin u svojoj najnemuštijoj i najsjebanijoj ulozi do sada. Verovatno prepoznat za istu, nego što joj se on sam posebno prilagodio.
Lynn pokušava da svoju priču održi kriptičnom i minimalističkom, te neke empatije i emocionalne konverazcije sa filmom i junacima nema. Više imamo utisak da nam se brutalni i sirovi prizori guraju u lice i očekuje da nam se to dopada.
Jedan Mel Gibson mogao je ovde da napravi čudo.
SELEKTAH: 4plus/ 10
Ironija je kad Lynn Ramsay ode u Kan s filmom koji je sav u naporu da je pokaže kao rediteljku i osvoji nagradu za scenario (gde je, realno, najtanja) i glavnu mušku ulogu (za koju Joaquin Phoneix samo smrša par kila na 145kg i pusti bradu).
Mislim, bilo je i drugih načina da započnem ovaj tekst...
Mogao sam da kažem da nakon gledanja ovog filma, Lynn zapravo ima tri filma koja su me ostavila manje ili više ravnodušnim (Ratcatcher, Morvern Callar i ovaj) i jedan koji me zapalio (We Need To Talk About Kevin), i da onda dodam da sam na bazi ovog zapaljivog formirao svoja očekivanja. I strmoglavio se kao Ikar iznad Batajnice.
U You Were Never Really Here, jednostavno, nema dovoljno priče (dešavanja, karaktera) te je Lynn onda uzela na sebe da svaki segmentić ove priče izrežira koliko god može i time kompenzuje tanak materijal. Uglavnom više nego što treba. Rezultat je film koji je sav u naporu da bude veoma važan i ozbiljan i promišljen, ali jednostavno nema mesa za toliko nabudženo pakovanje.
Što ne znači da ovaj film izgleda kao nešto Nicolasa Windinga Refna, jer on čovek je jednom nogom u stilu.
Ili Tony-ja Scotta, koji mi je večiti primer reditelja kome je režiranje sve i ako emtivijevski ne bode oči, onda ništa.
Joaquin igra plaćenog ubicu/fiksera koji dobija zadatak da iz nekog ilegalnog bordela spase ćerku američkog senatora. Kako i zašto taj senator nije istog trenutka odjurio da spase ćerku iz takvog mesta možda jeste na kraju malčice objašnjeno, ali i dalje ne objašnjava zašto on nije odjurio da je spase istog trenutka čim je saznao gde je ova. Jer ćerka ima 12-13 godina. Joaquin je pre toga počinio neko slično (zlo)delo, te nas je Lynn time žanrovski upoznala sa njegovim delom, a potom i sa likom, njegovom mamom, sa kojom živi, i ljudima sa kojima radi i sarađuje.
Nažalost, kroz seriju flešbekova (nisam spreman da tvrdim da su u pitanju samo flešbekovi) mi saznajemo da je Joaquin kao dete i sam pretrpeo ozbiljnu traumu, a potom ima naznaka i da je tokom boravka u vojsci (na Bliskom istoku) opet bio svedok i učesnik nečeg sličnog. Ne znam zašto se Lynn uplašila da bi samo jedno bilo dovoljno. Ili je htela da poruči da u njenom junaku postoji logična geneza psihopatije koja samo traži načina da se realizuje u svetu.
Joaquin izgleda kao "zvonar Bogorodične crkve" kome je bodi-bilding malo ispeglao grbu. A Lynn njegovom mesu prilazi iz svih mogućih uglova. On je zbirka ožiljaka i trauma, koje meso samo drži na okupu. Dok je sam Joaquin u svojoj najnemuštijoj i najsjebanijoj ulozi do sada. Verovatno prepoznat za istu, nego što joj se on sam posebno prilagodio.
Lynn pokušava da svoju priču održi kriptičnom i minimalističkom, te neke empatije i emocionalne konverazcije sa filmom i junacima nema. Više imamo utisak da nam se brutalni i sirovi prizori guraju u lice i očekuje da nam se to dopada.
Jedan Mel Gibson mogao je ovde da napravi čudo.
SELEKTAH: 4plus/ 10
https://karlrecords.bandcamp.com/album/creta
ReplyDeleteeto mi naslova autobigrafije niotkuda - od ikarbusa do ikarusa... ;/
ReplyDelete@"autobigrafija"
ReplyDeletemozes me povuci za neku stvar :)
dzeki - whacky, bojim se da ces lek za hronicnu nejebicu morati da potrazis na drugoj adresi. lolz
ReplyDeletePrvo pokazi "cenovnik usluga"? :)
ReplyDeletemanje je vise. toliko.
ReplyDeleteJunak nikad nije bio u vojsci, iako je vojnik bio u njemu. Dva politicara ne postoje, vec simbolizuju oca. Devojcica je majka. Otac ga nije maltretirao, nego majka, seksualno. Ubio je majku, verovatno oca, na kraju i sebe.
ReplyDeleteyou were never really there na istoj projekciji kao i ja
DeleteSigurno, poslije Milosevica, najveci "sin" jugoslovenskih naroda i narodnisti...
Delete