MKC Kombinat, Zemun. 28. februar 2018.
Ja nikada nisam bio na ovakvom koncertu.
Žozefina mi je pričala da je jednom u 5 ujutru konačno dočekala na EXIT-u Gonjasufija i zajedno sa još 15 ljudi uživala i provela se kao nikad.
Nas je sinoć u Kombinatu bilo 20 sa barmenom.
Ja nikada nisam bio na ovakvom koncertu.
U prostoru koji je malčice veći od moje dnevne sobe. A plafon izgleda kao plafon katakombe. I na jednom zidu sve vreme ide neki makedonski ratni film (bez tona). A izvođač stoji na pola metra od mene, svih nas, i izvodi.
A izvođač je Vasko Atansoski.
Čovek koji je sa pesmom Koga te nema zauzeo prvo mesto liste najboljih pesama Moć veštica za prošlu godinu. I zahvaljujući čemu sam ja večeras ovde. I, možda, jedan Zoran.
Taj Vasko Atansoski. Izgleda kao fudbaler. Koji će da vam doda loptu. I kao neko koga ne bih voleo da sretnem u mrklom mraku.
Vasko peva na matricu. Mlati flašom piva iznad svoje glave kao da drži kandilo. Kleči. Ljubi uramljene stihove jedne pesme (ali ne i pesnika, kao sam kaže). Prilazi nam i rukuje se sa nama dok peva. Nekoliko puta. Priča nam stvari, o tome kako Makedonci vole magarce, jer ovi neće da piju prljavu vodu čak ni kad umiru od žeđi, ili kako u Skoplju brat ne sme da udari na brata. Možda i nisam sve razumeo ili dobro čuo.
Vasko Atanasoski je kao Gonjasufi, John Maus ili Beck. On jebe kevu postmoderni, na sličan način kao Milčo Mančevski u svom potcenjenom ostvarenju Dust (koji je jedini etno-vestern koji sam u životu odgledao, pored onog rumunskog od pre dve godine). On demontira etno i gotiku kojoj je njegov narod u pop muzici često sklon i rekontekstualizuje ih u postmoderne špageti hitove, u kojima vas ritam njiše, a žal i melanholija obavijaju aorte.
Sinoćni nastup možda nije najreprezentativnija izvedba Vaskovih pesama i njega kao umetnika, ali mi je dovoljno potvrdio da se radi o jednoj od najautentičnijih i najtalentovanijih osoba na muzičkom terenu bivše Jugoslavije, koji je kalibar svetske "indi" scene. Vasko, možda, silom prilika igra i peva u našem dvorištu, ali njegov duh i estetika zaslužuju globalnu afirmaciju.
Više od svega bih voleo da mogu da jednog dana kažem "Eh, ja sam gledao Vaska sa dva'es' ljudi u jednom zemunskom klubu!"
A on puni EXIT...
Arenu...
...
Veliki pozdrav za Višnju. I ogromno hvala posetiocu ovog sajta koji me informisao o održavanju koncerta.
Ja nikada nisam bio na ovakvom koncertu.
Žozefina mi je pričala da je jednom u 5 ujutru konačno dočekala na EXIT-u Gonjasufija i zajedno sa još 15 ljudi uživala i provela se kao nikad.
Nas je sinoć u Kombinatu bilo 20 sa barmenom.
Ja nikada nisam bio na ovakvom koncertu.
U prostoru koji je malčice veći od moje dnevne sobe. A plafon izgleda kao plafon katakombe. I na jednom zidu sve vreme ide neki makedonski ratni film (bez tona). A izvođač stoji na pola metra od mene, svih nas, i izvodi.
A izvođač je Vasko Atansoski.
Čovek koji je sa pesmom Koga te nema zauzeo prvo mesto liste najboljih pesama Moć veštica za prošlu godinu. I zahvaljujući čemu sam ja večeras ovde. I, možda, jedan Zoran.
Taj Vasko Atansoski. Izgleda kao fudbaler. Koji će da vam doda loptu. I kao neko koga ne bih voleo da sretnem u mrklom mraku.
Vasko peva na matricu. Mlati flašom piva iznad svoje glave kao da drži kandilo. Kleči. Ljubi uramljene stihove jedne pesme (ali ne i pesnika, kao sam kaže). Prilazi nam i rukuje se sa nama dok peva. Nekoliko puta. Priča nam stvari, o tome kako Makedonci vole magarce, jer ovi neće da piju prljavu vodu čak ni kad umiru od žeđi, ili kako u Skoplju brat ne sme da udari na brata. Možda i nisam sve razumeo ili dobro čuo.
Vasko Atanasoski je kao Gonjasufi, John Maus ili Beck. On jebe kevu postmoderni, na sličan način kao Milčo Mančevski u svom potcenjenom ostvarenju Dust (koji je jedini etno-vestern koji sam u životu odgledao, pored onog rumunskog od pre dve godine). On demontira etno i gotiku kojoj je njegov narod u pop muzici često sklon i rekontekstualizuje ih u postmoderne špageti hitove, u kojima vas ritam njiše, a žal i melanholija obavijaju aorte.
Sinoćni nastup možda nije najreprezentativnija izvedba Vaskovih pesama i njega kao umetnika, ali mi je dovoljno potvrdio da se radi o jednoj od najautentičnijih i najtalentovanijih osoba na muzičkom terenu bivše Jugoslavije, koji je kalibar svetske "indi" scene. Vasko, možda, silom prilika igra i peva u našem dvorištu, ali njegov duh i estetika zaslužuju globalnu afirmaciju.
Više od svega bih voleo da mogu da jednog dana kažem "Eh, ja sam gledao Vaska sa dva'es' ljudi u jednom zemunskom klubu!"
A on puni EXIT...
Arenu...
...
Veliki pozdrav za Višnju. I ogromno hvala posetiocu ovog sajta koji me informisao o održavanju koncerta.
https://youtu.be/1knVQEkEElM
ReplyDelete