Ovako je to bilo...
Pita me nenadjevtićnenad, u jednom od svojih iznenadnih&ničimizazvanih javljanja, da li želim "ovo" we transferom? Kliknem, vidim, kažem "ok", dobijem.
I tek onda vidim da među znanim digitalnim i kasetnim naslovima ima i ovaj "album" (moram pod navodnike, jer forenzičko odeljenje policije još nije ustvrdilo o čemu se radi).
Nikad čuo za.
Nikad mi nenadjevtićnenad pomenuo ovaj nije. Još manje poslao. Makar na kaseti.
Iz čega mogu da zaključim da je ovo izdanje možda nepoznanica i za vas.
Malo pre sam istraživao svoj blog i vidim da sam neke pesme sa ovog "albuma" puštao u Moć Veštica, ali da sam se kao izvor sa koga potiču (te 2014-te) referisao na soundcloud. Mislim na pesme poput Snovi kao kamen, Ruke plave, Košulja, Tvoje snove (koja se ovde zove Mrzim tvoje snove)...
Naravno da mi ne pada na pamet da pitam nenadajevtićanenada o čemu se zapravo radi.
Neki ljudi drže svoju sudbinu i svoju karijeru u svojim rukama.
Svakakve noći (što je, moram da priznam, retko genijalan milenijalski naslov, iako su ga skovala dva "džen-eksovca") je u odnosu na poslednje izdanje Ljubavnika, Skrpljeno/Spašeno, malčice više elektro, sint, indastrijal, apartmanski, demo, u detaljima zanimljiviji. I ima opak hit u pesmi Lek koja zvuči kao nešto što je pravljeno za Tap011, što su ovi s prezirom odbili i vratili autorima. Pop hit nabijen osamdesetim i "Džamijom" o čijoj heroinskoj inspiraciji najbolje govori refren "Kad su me lomili, srebrnom žicom hranili...". Ali, zavodljiv i pop refren (gde su Nimani Teenage Riot, tera me da se pitam)!
Šteta je, naročito na štetu mladih i na autrejdž spremnih milenijalsa, što Srbija ne postoji. Pa čak ni Beograd. Pa čak ni mladi. Na jednom mestu. Ili makar samo par njih. Jer tako nešto je potrebno za pop i generisanje pop hita. Fokusiranost na par medija koji vas tovare sa potencijalnim hitovima od kojih ćete samo vi to napraviti od nekih. Ljubavnicima nedostaje pop scena kojoj bi se opirali.
Da, sada svi možete da ih preslušate, možete da bendkampujete njihov album, možete da uživate u njihovim spotovima na You Tubeu, možete čak i da odete na njihov koncert u neki od preživelih kulturnih centara (naročito ako ste bifrendovali njihovu FB stranicu)... Ali teško da ćemo se negde svi zajedno sresti u isto vreme. Sa čim pop najviše računa. Pa i rok. Pa i hip hop. Pa i mali, indi bendovi. Pa i još manji elektro-pop bendovi.
Ovako razbijeni, kao da ne postojimo. Ni mi, ni oni.
Da sve ovo za čim jodlujem po porudžbini, kao u prethodnom pasusu, postoji, Ljubavnici bi bili prepoznati i solidno primljeni kao pop bend samozabavljen sopstvenom hermetičnošću. Neko ko bi da se kresne, ali neće da vam kaže gde da mu uđete.
I dok ove Svakakve noći padaju oko mene moram da primetim da količina Front 242 militantnosti, i u ritmovima i na sintisajzerima, čini da Ljubavnike osećam kao Napasnike. Čak i kad su vrlo pop i vrlo MESAM, kao u Suncokret vs Strahojed, koju bi, bez blama i problema, mogao da otpeva i Oliver Mandić (s kojim bi Ljubavnici pod must morali da snime album!)- imate utisak da vam je naređeno da plešete, iako biste ionako mrdali ekstremitete uz nju. Da, žmurim na to da je sve malo prejeftinjikavo u produkciji, ali ko zna šta je ovo trebalo da bude (vratite se na prvi pasus ovog teksta)...
A šta tek dodati na prethodno rečeno za pitaju me pitaju u Snovi kao kamen...
Ono što bih također želeo da istaknem u vezi sa Ljubavnicima jeste to da je ovaj bend uspeo da za ovih desetak godina (ne)postojanja iskroji nekakav svet u kome ljubaviše. I taj svet je prepoznatljiv, kroz Maričićeve urbane-mantre, neobične kovanice i metafore, kroz stvaranje vrlo skrovite urbane mitologije, kojom Ljubavnici hode kao neke urbane Sančo Panse, bez kinte i skoro westworldasti u svojoj seksualnosti. EKV su bili vrlo specifični na ovaj način, kažem to bez ikakve želje da poredim smisao i kreativne vrhunce ova dva benda. Repetitor i mnogi srpski bendovi to nemaju, niti tako nešto i žele da stvaraju. I to je ok. Ali Ljubavnici su uspeli u tome.
Ne verujem da ćete moći da se uspavate ili sanjate tokom Svakakvih noći. Ovo je album podignutog adrenalina, neobično raspevan, iako o stvarima o kojima se ne peva, sa vrlo efektnim porinućima u melodičan i zavodljiv pop. A i nenadjevtićnenad mami osmeh kad imitira Saletovo pevanje u Kosi.
Sve nešto kao žurka par sati pre nego što će da nas zvizne asteroid.
SELEKTAH: 8/10
No comments:
Post a Comment