Koncept prečesto znači nešto preozbiljno.
Nepotrebno.
Josh T. Pearson, nekadašnji frontmen Lift To Experience, a već godinama frontmen sopstvenog ludila i smisla za humor, postavio je stvari kako treba. Snimio je konceptualni album sa "strejt" hitovima na kome svaka pesma u naslovu ima reč "strejt", ili u istom značenju (većina pesama) ili sa istim fonetskim zvučanjem (The Dire Straits Of Love).
Iza, moglo bi se nekome učiniti, "vicolikog" koncepta, zapravo, Josh je sam sebi omogućio da svoj talenat i interesovanja žanrovski prirodno razigra odgovarajući na muzičku izveštačenost narečenog koncepta. Jer ljudi su na različite načine bili "strejt" od Elvisa, preko Casha, Georga (Straita!) do Cavea, svi odreda evidentni Pearsonovi uzori i autori čije se stilski formati ovde čačkaju, persifliraju ili omažiraju, kroz njegov nekarakteristično raspoloženi pristup.
Drugim rečima, ovo nije album sa kaubojem izgubljenim u pejzažima u magli, što je formulacija koja bi mogla da opiše Pearsonov prethodni album Last of The Country Genetlemen.
Ovo je album kauboja koji je tek stigao u grad.
Lift To Experience su, kao možda još jedino Slint, bili bend koji ume da se nađe u "božijem prisustvu" i da me time uznemiruje. Verovatno nenamerno. The Straight Hits! je sasvim suprotno- album koji "slavi život" i različite oblike življenja. Počnite samo sa (kvazi?)ironičnom Give It To Me Straight koja može da prati sve raspojasanije Pogues hitove (a lako moguće da je Shane među ekipom koja se čuje u kafani na kraju pesme).
Josh T. Pearson ima fenomenalan glas, negde između Elvisa i Cavea, dovoljno raspoložen da se izmotava više i od jednog od ove dvojice. Što njegove pesme čini zabavnim, a nekome i pomalo šizofreničnim iskustvima, s obzirom da autor prepušta svojim raspoloženjima da komanduju njegovim glasom i kontriraju postavljenom žanru ili stilu. Pa, tako u singlu Straight At Me koji zvuči kao nešto što biste očekivali od (stvarno dobrih) Mumford and Sons pravo niotkuda na par sekundi postane psihodelična interpretacija Liz Fraiser. Joshova magija je u tome što tako nešto uvek prija, uvek zasmeje, uvek ugreje.
Ne dozvolite da vas nekoncentrisano preslušavanje ovog albuma ili njegovo konzervativno pridržavanje strukture rok pesme prevari da se radi o (retro) neo-tradicionalističkom kantri-roku, kome je autor pribegao, jer mu je to jedini način da se vrati iz bezgraničnosti ludila. Jok. Ovo je album zabavan i pametan koliko i najbolji Fathera Johna Misty-ja, kad ovaj ne pokušava da bude Elton John. Gde ćete bolji dokaz tome nego to da Pičkfork i dalje ovo nije recenzirao (a za Gentlemena je Joshu dao 4.0, jer jebiga Kenjdrik Spasilac!...).
Josh sigurno neće dobiti Pulicerovu nagradu zato što se izmotavao sa kantri-džentlmenom-šansonjerom u Straight Laced Come Undone, ali je to uradio sa lakoćom kojom George Clooney ženama izmami osmeh. Nakon čega je prilegao u kantri krevet koji je preferirao na Last of the Country Gentlemen i još tiše prizvao kantri legende (u Damn Straight). I taman kad smo se opustili i prigrlili viski, izbio nam je zube apokaliptičnim rokom Loved Straight To Hell koji "diže do iskustva" (ili koji treba "podići za iskustvo"). Čelična muzika vrele krvi!
The Straight Hits! ne pripada toliko našem vremenu koliko deluje nekako anahrono srećno (ili anahrono preizražava osećanja) za vremena u kojima nastaje. On, kao druženje s alkoholom, neplanirano menja raspoloženja i šeta vas istom dubinom i kroz sreću i kroz tugu. I taj pristup čini ga, baš kao Joshov "elvisovski" šapat u The Dire Straits of Love, vanvremenskim, davnovremenskim, zaboravljenovremenskim. Traži vreme da se naviknete na njega i zavolite ga. Ne možete samo da svajpujete na desno i da očekujete nešto.
Ali tako se stiču ljudi s kojima ćete da partnerujete ceo život. Through good and bad.
Čak i neformalno.
SELEKTAH: 9minus/ 10
No comments:
Post a Comment