VAŽNA NAPOMENA ZA MILENIJALSE: Jann Wenner, osnivač Rolling Stonea, optužen je krajem prošle godine za seksualno uznemiravanje 28-ogodišnjeg Jonathana Wellsa koje se odigralo februara 1983. Tako da čitanjem ovog teksta i/ili gledanjem ovog filma, možda, indirektno podržavate lik i delo Janna Wennera. Zbog čega vas neće primiti u milenijalski raj.
Ja sam uvek mislio da je Rolling Stone neko predosadno američko štivo koje naizmenično hvali Dylana i Springsteena, a ima razumevanja i za Claptona. A onda sam, početkom milenijuma, počeo i da ga čitam.
I dok pisanja o muzici nisu bila posebno zanimljiva, ni izborom teme, ni stilom autora (niko tu nije imao jak i specifičan doprinos kao moji omiljeni novinari Melody Makera i NME-a), pisanja Matta Taibbija o različitim društveno-političkim dešavanjima i fenomenima Amerike su me razvalila svojom pitkom i nadrkanom pameću. I neko vreme bila su presudna za moje investiranje u ovaj, u to vreme, u Beogradu nabavljivi dvonedeljnik.
Srećom po nas, dvodelni dokumentarac (dva puta po dva sata), povodom 50 godina postojanja novine, realizovan u saradnji sa HBO-om, dogovoren je i završen pre nego što se Jonathan setio ko mu je mimo njegove volje popušio tuki. Kažem, srećom, jer se radi o vanserijskom primeru kako može da se uradi dokumentarac na neku temu.
Iako je formalno osmišljen kao serija hronološki poređanih segmenata, Stories From The Edge je pulsirajući miks slike i zvuka koji maksimalno oživljava "dvodimenzionalni" format novine kojom se bavi i na efektan način komunicira tekst (i fotografiju) koja je, defaktno, bila meso Rolling Stonea.
Drugim rečima, sem Janna Wennera koji dominira najvećim delom vremena kao "hed" (arhivski i kroz intervjue snimljene specijalno za ovaj film), tek tu i tamo se pojavljuju akteri tema (poput Ice T-ija recimo u segmentu o Body Count i dodatnoj kontroverzi koju je njegov intervju toj novini ostvario). Sami novinari Rolling Stonea, uključujući i one kojih više nema (poput legendarnog Huntera S. Thompsona ili fenomenalnog i prerano stradalog Michael Hastingsa), prisutni su kroz arhivske snimke, dok se njihovi tekstovi tj delovi istih čitaju od strane različitih naratora i potom miksuju sa reportažnim i drugim snimcima o samoj temi. Opšti utisak je da ste se nekako našli u multimedijalnom prikazu teksta kojim se bavite i da on oživljava oko vas kao nekakav 3D Frankenštajn.
Srećom, o onome što je Rolling Stone učinilo "ROLLING STONEOM" nisam znao mnogo, pa sam kao malo dete odlepljivao na velelepnost Jannovog intervjua sa John Lennonom (vidi dole*), pa sam kao mali Bocvanac pred flašicom Koka-Kole stajao zapanjen pred lepotom oporosti Thompsonovog izveštavanja o Nixonovom re-izboru, pa sam saznao kako je Ice T došao na ideju za Cop Killer, pa sam na primeru Camerona Crowea video kako se kali američki rok-novinar, pa sam video kako ljudi rastu sa sopstvenom važnošću, stiču odgovornost, i greše, još jednom sam se uverio da je Bill Clinton neviđena pičketina, kao da se ni napadi na Hillary ne mogu klevetati "seksizmom" kada je četiri godine ranije jedna Sarah Palin sahranjivana još bespoštednije i to baš od strane budućih navijača Clintonove...
Čitaoci Rolling Stonea zaista su mogli za ovih 50 godina da nauče mnogo o Americi.
Ovaj film skoro bez mane uspeva baš to da nam stavi do znanja.
SELEKTAH: 9/ 10
*ono dole što treba da se vidi i obavezno pročita
Jannov intervju sa John Lennonom iz 1971. deo prvi i deo drugi.
NB Hvala drugu Koletu. Zna on zašto.
Ja sam uvek mislio da je Rolling Stone neko predosadno američko štivo koje naizmenično hvali Dylana i Springsteena, a ima razumevanja i za Claptona. A onda sam, početkom milenijuma, počeo i da ga čitam.
I dok pisanja o muzici nisu bila posebno zanimljiva, ni izborom teme, ni stilom autora (niko tu nije imao jak i specifičan doprinos kao moji omiljeni novinari Melody Makera i NME-a), pisanja Matta Taibbija o različitim društveno-političkim dešavanjima i fenomenima Amerike su me razvalila svojom pitkom i nadrkanom pameću. I neko vreme bila su presudna za moje investiranje u ovaj, u to vreme, u Beogradu nabavljivi dvonedeljnik.
Srećom po nas, dvodelni dokumentarac (dva puta po dva sata), povodom 50 godina postojanja novine, realizovan u saradnji sa HBO-om, dogovoren je i završen pre nego što se Jonathan setio ko mu je mimo njegove volje popušio tuki. Kažem, srećom, jer se radi o vanserijskom primeru kako može da se uradi dokumentarac na neku temu.
Iako je formalno osmišljen kao serija hronološki poređanih segmenata, Stories From The Edge je pulsirajući miks slike i zvuka koji maksimalno oživljava "dvodimenzionalni" format novine kojom se bavi i na efektan način komunicira tekst (i fotografiju) koja je, defaktno, bila meso Rolling Stonea.
Drugim rečima, sem Janna Wennera koji dominira najvećim delom vremena kao "hed" (arhivski i kroz intervjue snimljene specijalno za ovaj film), tek tu i tamo se pojavljuju akteri tema (poput Ice T-ija recimo u segmentu o Body Count i dodatnoj kontroverzi koju je njegov intervju toj novini ostvario). Sami novinari Rolling Stonea, uključujući i one kojih više nema (poput legendarnog Huntera S. Thompsona ili fenomenalnog i prerano stradalog Michael Hastingsa), prisutni su kroz arhivske snimke, dok se njihovi tekstovi tj delovi istih čitaju od strane različitih naratora i potom miksuju sa reportažnim i drugim snimcima o samoj temi. Opšti utisak je da ste se nekako našli u multimedijalnom prikazu teksta kojim se bavite i da on oživljava oko vas kao nekakav 3D Frankenštajn.
Srećom, o onome što je Rolling Stone učinilo "ROLLING STONEOM" nisam znao mnogo, pa sam kao malo dete odlepljivao na velelepnost Jannovog intervjua sa John Lennonom (vidi dole*), pa sam kao mali Bocvanac pred flašicom Koka-Kole stajao zapanjen pred lepotom oporosti Thompsonovog izveštavanja o Nixonovom re-izboru, pa sam saznao kako je Ice T došao na ideju za Cop Killer, pa sam na primeru Camerona Crowea video kako se kali američki rok-novinar, pa sam video kako ljudi rastu sa sopstvenom važnošću, stiču odgovornost, i greše, još jednom sam se uverio da je Bill Clinton neviđena pičketina, kao da se ni napadi na Hillary ne mogu klevetati "seksizmom" kada je četiri godine ranije jedna Sarah Palin sahranjivana još bespoštednije i to baš od strane budućih navijača Clintonove...
Čitaoci Rolling Stonea zaista su mogli za ovih 50 godina da nauče mnogo o Americi.
Ovaj film skoro bez mane uspeva baš to da nam stavi do znanja.
SELEKTAH: 9/ 10
*ono dole što treba da se vidi i obavezno pročita
Jannov intervju sa John Lennonom iz 1971. deo prvi i deo drugi.
NB Hvala drugu Koletu. Zna on zašto.
No comments:
Post a Comment