Oprosti mi, Skočo
Ne znam da li ste (ikada? aman?!!) slušali Yo La Tengo. Ali, u slučaju da niste, njihov osnovni (i poslednje dve-tri dekade dominirajući) zvuk mogao bi da se opiše kao ležerni, motorični kraut gruv preko koga klize melanholične gitare i manje ili više sneni glasovi Ire Kaplana (suprug) ili Georgie Hubley (supruga). Nekad stvari od toga pobegnu u kantri, nekada u Sun Ra Orkestru, nekada u sirovi, polugaražni pab rok, nekada se izduže u kozmo-kolotečinu i traju i traju i traju...
There's A Riot Going On je petnaesti album Yo La Tengo i, čini mi se, dosta dobro odgovara datom opisu njihovog osnovnog zvuka i, možda, više od svih njihovih albuma, odgovara istom. Iako su neki od tih albuma (Electr-O-Pura, I Can Hear the Heart Beating As One, And Then Nothing Turned Itself Inside-Out, Summer Sun) koji istotakođe odgovaraju ovom opisu, samo manje disciplinovano, daleko bolji albumi od ovoga.
Znate kada za neki album kažu da je "više od svega namenjen fanovima tog i tog izvođača"? E, pa za ovaj to ne važi. Tj važi, jer će fanovi voleti sve album YLT, ali ovde zaista (a preslušao sam ga sigurno 15-ak puta) nema ničega novog što bend do sada nije uradio, ne jednom, već toliko puta. U tom smislu, There's A Riot Going On je mek, pitak i prijemčiv, a kao što rekoh, isporučuje baš ono što YLT u najvećoj meri jesu, i to ga čini idealnim da novi slušaoci (i potencijalni budući fanovi) zavole zvuk benda, a potom otkriju da su oni to isto radili i to mnogo, mnogo bolje. Možda ne i iskrenije, ali bolje.
Ira Kaplan je na pitanje zašto se album zove kako se zove, a da na njemu pri tome nema ni kothrljajućeg "hR" od "riot", rekao da bend "radi neke stvari samo zato što oseća da tako treba i da to ponekad ne može da se artikuliše". A mogao je i da odćuti odgovor, jel da?
Ako i ima nekog "riota" igde, on je daleko, daleko od ovog albuma. Ili toliko duboko, duboko u njegovim autorima da je prekriven toliko gustom željom da ga nema, da ovaj postoji skoro samo kao sećanje.
There's a Riot Going On, ako kao ja uključite "repeat" opciju na svom ajpodu, bez problema počinje da se pretvara u jednu maglom i sunčanim zracima protkanu pesmu, jedan gruv, jedan muzički mlečni put po kome klizite. Od prve pesme koja vam kaže You Are Here, do poslednje koja vas potapše i poruči Here You Are, a potom vas vrati na početak. Ideja "pobune" neutralisana je cikličnim ponavljanjem, neprobojnim krugom "jovonanovo" kome je nemoguće odupreti se.
Ira, Georgia i posinak im James poput beskućnika kruže utabanim stazama. Njihov "Painful"-pop tek u detaljčićima (kao u mikromenadžovanoj Ashes) nudi neke aranžmanske novine, ali to je i dalje ista ona melanholija s lešnicima kojoj ne možemo da odolimo. Ira ima 61 godinu, a Georgia 58. Nije da baš očekujem od njih Pussy Galore, ali možda želim više duhovitog avanturizma, kao u Dream Dream Away u kome se poigravanje sa uvodnim rifom Tom Petty-jeve Free Fallin pretvara u neku vrstu kreiranja sopstvene "amerikane" i potom mrvljenja iste u trildžokejasti post-rok. Voleo bih da su YLT na ovaj način tražili i pravili stotine sitnih "rajota" u nekakvoj mega-tapiseriji svog kosmosa. Ali, Riot donosi i podjednaku meru "konvencijalnog" Yo La Tenga.
12. maja sviraju u Domu Omladine. Ne zaboravite da ponesete svoje svemirsko odelo.
SELEKTAH: 7plus/ 10
Ne znam da li ste (ikada? aman?!!) slušali Yo La Tengo. Ali, u slučaju da niste, njihov osnovni (i poslednje dve-tri dekade dominirajući) zvuk mogao bi da se opiše kao ležerni, motorični kraut gruv preko koga klize melanholične gitare i manje ili više sneni glasovi Ire Kaplana (suprug) ili Georgie Hubley (supruga). Nekad stvari od toga pobegnu u kantri, nekada u Sun Ra Orkestru, nekada u sirovi, polugaražni pab rok, nekada se izduže u kozmo-kolotečinu i traju i traju i traju...
There's A Riot Going On je petnaesti album Yo La Tengo i, čini mi se, dosta dobro odgovara datom opisu njihovog osnovnog zvuka i, možda, više od svih njihovih albuma, odgovara istom. Iako su neki od tih albuma (Electr-O-Pura, I Can Hear the Heart Beating As One, And Then Nothing Turned Itself Inside-Out, Summer Sun) koji istotakođe odgovaraju ovom opisu, samo manje disciplinovano, daleko bolji albumi od ovoga.
Znate kada za neki album kažu da je "više od svega namenjen fanovima tog i tog izvođača"? E, pa za ovaj to ne važi. Tj važi, jer će fanovi voleti sve album YLT, ali ovde zaista (a preslušao sam ga sigurno 15-ak puta) nema ničega novog što bend do sada nije uradio, ne jednom, već toliko puta. U tom smislu, There's A Riot Going On je mek, pitak i prijemčiv, a kao što rekoh, isporučuje baš ono što YLT u najvećoj meri jesu, i to ga čini idealnim da novi slušaoci (i potencijalni budući fanovi) zavole zvuk benda, a potom otkriju da su oni to isto radili i to mnogo, mnogo bolje. Možda ne i iskrenije, ali bolje.
Ira Kaplan je na pitanje zašto se album zove kako se zove, a da na njemu pri tome nema ni kothrljajućeg "hR" od "riot", rekao da bend "radi neke stvari samo zato što oseća da tako treba i da to ponekad ne može da se artikuliše". A mogao je i da odćuti odgovor, jel da?
Ako i ima nekog "riota" igde, on je daleko, daleko od ovog albuma. Ili toliko duboko, duboko u njegovim autorima da je prekriven toliko gustom željom da ga nema, da ovaj postoji skoro samo kao sećanje.
There's a Riot Going On, ako kao ja uključite "repeat" opciju na svom ajpodu, bez problema počinje da se pretvara u jednu maglom i sunčanim zracima protkanu pesmu, jedan gruv, jedan muzički mlečni put po kome klizite. Od prve pesme koja vam kaže You Are Here, do poslednje koja vas potapše i poruči Here You Are, a potom vas vrati na početak. Ideja "pobune" neutralisana je cikličnim ponavljanjem, neprobojnim krugom "jovonanovo" kome je nemoguće odupreti se.
Ira, Georgia i posinak im James poput beskućnika kruže utabanim stazama. Njihov "Painful"-pop tek u detaljčićima (kao u mikromenadžovanoj Ashes) nudi neke aranžmanske novine, ali to je i dalje ista ona melanholija s lešnicima kojoj ne možemo da odolimo. Ira ima 61 godinu, a Georgia 58. Nije da baš očekujem od njih Pussy Galore, ali možda želim više duhovitog avanturizma, kao u Dream Dream Away u kome se poigravanje sa uvodnim rifom Tom Petty-jeve Free Fallin pretvara u neku vrstu kreiranja sopstvene "amerikane" i potom mrvljenja iste u trildžokejasti post-rok. Voleo bih da su YLT na ovaj način tražili i pravili stotine sitnih "rajota" u nekakvoj mega-tapiseriji svog kosmosa. Ali, Riot donosi i podjednaku meru "konvencijalnog" Yo La Tenga.
12. maja sviraju u Domu Omladine. Ne zaboravite da ponesete svoje svemirsko odelo.
SELEKTAH: 7plus/ 10
sve si lepo rekao prijatelju a ja najvise volim summer sun. nego jel idemo u zagreb na wolf parade u junu?
ReplyDeleteJoš od "Hours Grows Late" mi prijaju njihove sleepy pesme, ali ih najviše volim kada se otpanje. A tog otpanjivanja nije bilo ni na "Fade", a nema ga ni ovde. I to mi fali. Baš. Iako sam u mnogim martovskim noćima tonuo u san uz ovaj album, on mi je jedan od najslabijih kog su YLT snimili odavno. Što se mene tiče, jaka šestica. Ali set liste sa ovogodišnje turneje su spektakl. Stalno ih menjaju i nema šanse da pohvataš patern. Kanim ih gledati i u Zagrebu, i u Beogradu i u Budimpešti, i već sad mašem repom što ću čuti brdo različitih pesama.
ReplyDeleteNaravno da nismo slušali, slušamo samo Deep Purple (-) In Rock
ReplyDeletedobar mi koncert bio kad se tip valjao u "fidbeku", 20 minuta na podu, a ona njegova "Nela Erzisnik" na bubnjevima gledala tipove u publici, kasnije, ne znam. "autumn sweater". bice Kim Gordon - Turston prica, narocito...
ReplyDelete