FRIDUME, NE BUDI PIČKA - PALMS VOICE - Palms Voice (Pop Depresija/ Kišobran)

Palms Voice znam i puštam u Moć veštica još od kada je bio Optimus Prime. A sve do malo pre nisam znao da ima veze sa bendom Triko (gitarista i pevač), niti da mu je pravo ime Boris Milanović. Niti mi je to bilo bitno. Jer svi prijatelji Transformersa su i moji prijatelji.

Palms Voice je njegov prvi solo album. I Boris nam ga "prodaje" kao "saundtrek za spaljivanje svih mostova i potpuno izolaciju". Nažalost, kao neko ko taj film gleda svaki dan, ne mogu da priznam da je ovo saundtrak koji sam i zamišljao/zamišljam uz njega.

Od ponuđenog, najbliže tom opisu i mojim željama, odgovara 12 Inch Coma, pet minuta pulsirajuće tenzije sa sedativnim i prigušenim vokalima, mekog i melodičnog prizvuka, koji otvaraju mogućnost da se naplivate kroz muku do ropca i davljenja. Kao vrlo delikatna trep verzija vičhausa, pošteđena tipičnih intervencija na vokalu. U ovoj pesmi mogu da boravim, još kad dođe Vlatko Stefanovski solo... Nekakvo geografsko dovođenje u vezu sa makedonskim etno-sint transerima (a la Anastasia i opskurnije) ne bi trebalo da bude nepristojno ili pogrešno shvaćeno. I valja napomenuti da PV nema nikakvih etno aspiracija. Pa čak ni ambijentalnih. Ovo je DIY sint-pop album.

Palms Voice je depressive yacht electro pop. Sunce je tu, ali i obalaci. Nalazimo ga i u jeftinim aranžmanima nostalgičnim za osamdesetim ili njihovim postmilenijalskim indi devijacijama (sve što je u pressu pobrojano kao referenca meni deluje malčice nefer za poređenje (produkciono ili rezultatom)), sem Chromatics i Johnny Jewela sa kojim bih rekao da PV deli sličan senzibilitet i odnos prema protoku vremena u nekim pesmama (obojica vole da im pesme upijaju večnost).

Druga omiljena pesma mi je Lonely As Fuck. Prvo zbog naslova koji eksplicira stanje duha naših naroda i narodnosti, ali mnogo više zbog toga što imam utisak da su Pet Shop Boys (Please i Release u miksu) bili uzor do mere da na momente imam utisak da čujem i glas Neila Tennanta.

Nažalost, u ostatku albuma ne osećam tako snažno i autentično prisustvo koncepta i emocija koje isti implicira. A ni produkcija ne odgovara svojim mogućnostima na zahteve da se krene stopama Pet Shop Boys (ponekad polu-uspešno kao u Netherworld, a ponekad vrlo neuspešno kao u Orchestrated Stage Invasion). Iako Boris vokalom kompenzuje melanholiju koju (softverski) instrumentarij ne ume da proizvede, bajatost aranžmana ne može uvek da se brani time da su ovi retro (kao u gotskoj United, klupskijoj Definitive Version ili Shutterstock elektru Mastermind). Plus, autor izlazi na teren na kome se već decenijama ređaju talentovani i manje talentovani umetnici i gde uopšte nije lako plasirati i sačuvati svoj doprinos.

Unutar srpskih, pa i eks-jugoslovenskih, okvira, Palms Voice svakako stoji bolje. Ali mislim da on, ne samo zbog pevanja na engleskom, ni ne kontemplira svoje mesto u ovdašnjim tradicijama ili na bilo koji način diskutuje sa njima (što je šteta). Palms Voice je namenjen slušaocu koji živi bez granica i nema neko naročito interesovanje za prošlost (i "ono što je pre bilo").

Mislim da je super što Palms Voice očigledno ima duha i smisla za humor i mislim da je šteta što taj aspekt njegove ličnosti nije uzeo veći primat u aranžiranju i produkciji albuma, već se zadovoljio tekstualnim delom posla i retkim vokalno-instrumentalnim rešenjima. Čitava scena na koju se Palms Voice referiše sastavljena je od "frikova" i Palms Voice samo treba da se okuraži da bude još luđi od njih.

SELEKTAH: 6/10