Zamislite da Kate Bush snimi moderan r'n'b album. Seksi, a ne autotjunovan. Energičan, ali ne pun "featuring" gostiju. Pun kejtbuštine, ali ispražnjen od najaktuelnijih r'n'b trendova. Kojim provejava duh, a ponekad i prisustvo, afričkog Trija Bulgarka.
Ovo nije taj album.
Baš kao što u svoje vreme to nije bio ni Red Shoes (uprkos Princeovom provirivanju).
Ali je najbliže što se nečemu takvom može prići.
I ne razočarati.
Bonjay su Alanna Stuart i Ian Swain. Ali za potrebe ove priče Bonjay je samo Alanna Stuart. Oni su poreklom iz Toronta i pre osam godina su objavili svoj prvi i jedini EP (Broughtupsy). Od tada do sada navodno su peglali ovo izdanje.
Sad bi bilo zgodno da napomenem da Loveless ovo nije, a još manje m b v, u pogledu dosegnutog perfekcionizma.
Ali mogu da zamislim da pokojni Prince vaskrsne, spusti ovo na gramofon i svrši.
Alanna peva kao Kate kao Prince. Oštro, vapajno, opijajuće, zavodljivo. Pesme su u osnovi pop ojačan snažnim ritmovima i sint rifovima. Na momente skoro portishedovski zaluđen pokušajima da nemilim zvucima omili plesanje.
U prvoj pesmi, nakon nežnog, snenog, folkiranog uvoda kreće bombastičan ritam prošaran popevkom koja me podseća na "Ma ma se, ma ma sa, ma ma coo sa" deonicu Michael Jacksonove Wanna Be Startin' Somethin'. Medicine For Melancoly je otpevana sa čežnjom frontvumanke Portishead, ali je ritam bliži densholu, začinjen zvucima i pozadinskim popevkama pomenutih afričkih Bugarki. How Come nastavlja vožnju Barbadosom, dok Chelsea u prvi plan izvlači Kate Bush zaodenutu skoro Fever Ray saundtrakom. I ko se dotle nije zaljubio, treba da odustane i ostane neljubljen.
Brick & High Beam opet afrikanizuje sintisajzere, dok pozadinski vokali, ovaj put muški, poje u nekom svom muškom, crkvenom klubu. Treba vremena da se izprimete svi zvuci koji se kotrljaju pesamama. Tenzija malo pada u noćnomornoj baladnoj Devil's Night gde pored Alanne peva i Owen Palettov saradnik Thom Gill.
Emoticon Panopticon prekida žurku i pravi spiritualnu pauzu, u kojoj se Alannin glas probija kroz roj sličnih. Sličnost sa Kate Bush proviruje iz potpuno sumanutih aranžmana koji demonstriranoj nežnosti i otvorenosti kontriraju moćne Bachovske note pri kraju, odvijajući pred našim ušima jedan film koji očigledno nema srećan kraj.
Night Bus Blue vraća nas na podijum, u multikulturalni autobus koji struji iznad grada koji je možda Tokio, možda Johanesburg, možda Sofija. Alanna je utanjila i povisila glas kao Kate. Bori se sa ritmovima kao sa orgononom.
Lush Life traži vreme, da se opusti i rasprostre pred vama, da se zbližite i pustite ga da vas svojim hiljadama iglica pokrene da znojite telo. Nakon toga i mozak će zaplesati.
SELEKTAH: 9minus/10
No comments:
Post a Comment