KADHJA BONET - Childqueen (Fat Possum)

Slušam naizmenično novi (treba li da napominjem fenomenalni?) singl Interpol, The Rover i Kadhjin album.
Red leda, red sunca. Red zemlje, red peska. Red muški, red ženski. Red krutog i nepopustljivog, red opuštenog i zavodljivog. Red nametljiv, red amortizujući.
This is my life.
Ili svih nas? A?

Digitalna arhiva verovatno može da pruži dokaze da sam ja čuo (možda i voleo) Kadhjin debi album The Visitor (iz 2016), ali pouzdanije istini je da sam odlepio na njen promotivni "singl" Delphine koji je najavio album Childqueen koji je najavio porudžbinu obojenog vinila praktično već nakon prvo preslušavanja.
Želim da ova muzika bude moj život.
Ili svih nas? A?

Vraćam se još jednom na The Rover i svojoj muškosti, pre nego što se prepustim ženi u sebi (da imam para bukvalno bih ovom Banksu platio da peva imena iz telefonskog imenika da proverim da li bi mi i to pretuklo dušu).

Kadhja Bonet je iz Los Anđelesa kao i Kamasi Washington, koga ću možda pomenuti još koji put i koji je samo komparativno bitan za ovu priču.
Dakle, kad počne Childqueen, pesmom Procession (dosta logično, zar ne?), imate utisak da je počeo album Kamasija Washingtona, koji je najavio izlazak sunca na jednom kraju Eleja, paradom hipsterhipika, koji od ovog sveta ne traže ništa sem da im damo sunca, punjača za Ajfon i priliku da se vole i miluju i grle i sve to pre penetracije.
Kadhja ima glas Minnie Riperton i srce veliko kao sedamdesete (omot je Stevie Wonder totalno).
I to što iz daleka liči na najlepšu rođaku Minnie Driver ne treba da vas plaši.

Childqueen je klasikčina. Aranžiran sa tajmtrevel ugođajem šezdesetih i pitomijih sedamdesetih. Sa Kadhjinim glasom koji se rasipa po pesmama kao kocke leda u širokoj čaši za martini. Ona je slatkasta, ali nikad sirupasta. Ona je seksi, ali prilika za istraživanje tog dela njenog bića sledi tek nakon vožnje u kabrioletu, pomfrita prelivenog kečapom, zurenja u okean, krckanja plamena u kaminu, francuskog filma. Kadhja je crna Jane Birkin, a njen džezirani, stivivonderovani sunčani pop krčmi slične uzdahe kao Gainsbourgova muza.

Zamišljate da u kući sa velikim prozorima i nameštajem jarkih i pastelnih boja stavljate ovu ploču na gramofon dok u daljini sunce počinje da se gasi u talasima. Put na mesec je još budućnost, baš kao i upozorenja na kutijama cigareta. Svira Delphine i promaja titra dim i vreme staje, produbljeno glasom čija umilna tuga ne ostavlja prostora za raspravu.
Želim da zaspim i da ovo bude moj život u snu, jer ovakve stvari nemaju smisla u realnosti.
Jer u realnosti traju i to trajanje ima kraj.

Ako ste voleli Kamasija onda vam se dopalo što kroz njegovu muziku sunce može da dođe do mračnih predela duše ili našeg prebivališta za koja smo mislili da im je bolje u mraku. Sa Kadhjom dobijamo drugu, žensku polovinu te iste magije.

Moj prošlogodišnji album godine našao je ovogodišnju najbolju drugaricu.

SELEKTAH: 9/10