Zamrznuti Disney očigledno ima razloga da populariše transhumanizam
Colin Trevorrow je verovatno iznenadio samog sebe kada je nakon budžetski skromnog Safety Not Guaranteed pristao da režira stopedesetmilionski Jurassic World, da u tome uspe i da na jednom prvoklasnom holivudskom blokbasteru ostavi nekog traga, pre svega u domenu likova, humora i PG-akcije. Pre svega kastingom Chrisa Pratta, a onda i izlaskom iz Spielbergove senke. Jurassic World nije bio nostalgično vraćanje ni u spilbergovsko vreme, niti u vreme koje on sentimentališe u svojim ostvarenjima. Bio je to jedan film za postmilenijumskog tinejdžera.
Iako je na nastavku potpisan kao jedan od scenarista, njegov naslednik na rediteljskoj poziciji J.A. Bayona (autor vrlo solidnih A Monster Calls i El orfanato), izgleda nije imao šta da ponudi samoj franšizi, a svojom ili Diznijevom voljom je posegao za bajkolikim sentimentalizmom svog prekookeanskog pobratima Del Tora i napravio film u kome dinosaurusi polako, ali sigurno od zaboravljenih i napuštenih čudovišta postaju oživljena bajkolika stvorenja koja naseljavaju naš svet. Nažalost, u tom procesu Chris Pratt je uprkos naporima izgubio svaki smisao (tj tretiran je kao ne-Chris Pratt iako je scena parodije DiCaprija iz The Wolf Of Wall Street sjajna) i sveden na ulogu partnera (i u prvom delu potpuno anemične) Bryce Dallas Howard.
Dakle, priču pokreću njeni originalni tvorci, zapravo jedan od preživelih inicijatora ideje dino-regenerisanja, Benjamin Lockwood, koji želi da dinosauruse sa ostrva na kome im preti vulkanska erupcija i ponovno izumiranje prebaci na ostrvo specijalno izgrađeno da im pruži i produži život. Međutim, pošto je on star i nepokretan, njegov zamenik/advokat/potrčko uzima stvari u svoje ruke i u saradnji sa aukcijskim magnatom na ilegalnom tržištu odlučuje da sve te dinosauruse proda buržujima da ih love, jašu ili, najgluplje od svega!, koriste kao oružje! Te u prvom delu pratimo još jedan raspad sistema tokom spašavanja životinja, tokom koga smo jedino očarani komičarskim talentom Justicea Smitha (iz The Get Down). U drugom delu smo na imanju Lockwoodovih koje, iako to originalno nije planirano, bez problema može da ugosti neznamkoliko! ogromnih životinja i plasira ih u efektnoj dino-reviji pristiglim kupcima. I sve je to urađeno da matori Lockwood nije ništa primetio. Nego njegova desetogodišnja unuka/nesmemdavamotkrijemšta mora da provali i sabotira. I tako...
Ako u prvom delu i ima neke akcione atrakcije u overdoznoj kombinaciji neprijatnosti koje prete spasilačkoj ekipi, drugi deo u kome Bayona skoro potpuno menja ton, ima tolike scenarističkih rupa, da nikakva bajkolikost ne može da ih pokrpi. Jednostavno, ni moja Eli neće poverovati da genetski oplemenjeni superdinosaurus koji treba da postane superoružje neke zemlje/mafije/klike juri malu devojčicu tako što njuši pod kao slepo kuče. Za to vreme, nasilje nad dinosaurusima i dinosaurusa nad svima ublažava se crtanofilmičnim crnim humorom, a pravda se deli sekirom.
Na kraju imamo skoro blejdranerovski momenat u kome jedna vrsta daje slobodu svojima, a mi ljudi pozvani smo da se pridružimo novoj eri/novom svetu u kome ponovo živimo sa dinosaurusima (što će pretpostavljam biti tema sledećeg nastavka). Teško je poverovati da nam sve to u monologu koji počne na početku filma i završi na kraju istog servira Jeff Goldblum u ovom filmu plaćen da sedi pet minuta i pročita novo eko-obaveštenje.
3D varijanta je potpuno uzaludna, neprimetljiva i nemojte džabe bacati pare.
SELEKTAH: 5minusminus/10
Colin Trevorrow je verovatno iznenadio samog sebe kada je nakon budžetski skromnog Safety Not Guaranteed pristao da režira stopedesetmilionski Jurassic World, da u tome uspe i da na jednom prvoklasnom holivudskom blokbasteru ostavi nekog traga, pre svega u domenu likova, humora i PG-akcije. Pre svega kastingom Chrisa Pratta, a onda i izlaskom iz Spielbergove senke. Jurassic World nije bio nostalgično vraćanje ni u spilbergovsko vreme, niti u vreme koje on sentimentališe u svojim ostvarenjima. Bio je to jedan film za postmilenijumskog tinejdžera.
Iako je na nastavku potpisan kao jedan od scenarista, njegov naslednik na rediteljskoj poziciji J.A. Bayona (autor vrlo solidnih A Monster Calls i El orfanato), izgleda nije imao šta da ponudi samoj franšizi, a svojom ili Diznijevom voljom je posegao za bajkolikim sentimentalizmom svog prekookeanskog pobratima Del Tora i napravio film u kome dinosaurusi polako, ali sigurno od zaboravljenih i napuštenih čudovišta postaju oživljena bajkolika stvorenja koja naseljavaju naš svet. Nažalost, u tom procesu Chris Pratt je uprkos naporima izgubio svaki smisao (tj tretiran je kao ne-Chris Pratt iako je scena parodije DiCaprija iz The Wolf Of Wall Street sjajna) i sveden na ulogu partnera (i u prvom delu potpuno anemične) Bryce Dallas Howard.
Dakle, priču pokreću njeni originalni tvorci, zapravo jedan od preživelih inicijatora ideje dino-regenerisanja, Benjamin Lockwood, koji želi da dinosauruse sa ostrva na kome im preti vulkanska erupcija i ponovno izumiranje prebaci na ostrvo specijalno izgrađeno da im pruži i produži život. Međutim, pošto je on star i nepokretan, njegov zamenik/advokat/potrčko uzima stvari u svoje ruke i u saradnji sa aukcijskim magnatom na ilegalnom tržištu odlučuje da sve te dinosauruse proda buržujima da ih love, jašu ili, najgluplje od svega!, koriste kao oružje! Te u prvom delu pratimo još jedan raspad sistema tokom spašavanja životinja, tokom koga smo jedino očarani komičarskim talentom Justicea Smitha (iz The Get Down). U drugom delu smo na imanju Lockwoodovih koje, iako to originalno nije planirano, bez problema može da ugosti neznamkoliko! ogromnih životinja i plasira ih u efektnoj dino-reviji pristiglim kupcima. I sve je to urađeno da matori Lockwood nije ništa primetio. Nego njegova desetogodišnja unuka/nesmemdavamotkrijemšta mora da provali i sabotira. I tako...
Ako u prvom delu i ima neke akcione atrakcije u overdoznoj kombinaciji neprijatnosti koje prete spasilačkoj ekipi, drugi deo u kome Bayona skoro potpuno menja ton, ima tolike scenarističkih rupa, da nikakva bajkolikost ne može da ih pokrpi. Jednostavno, ni moja Eli neće poverovati da genetski oplemenjeni superdinosaurus koji treba da postane superoružje neke zemlje/mafije/klike juri malu devojčicu tako što njuši pod kao slepo kuče. Za to vreme, nasilje nad dinosaurusima i dinosaurusa nad svima ublažava se crtanofilmičnim crnim humorom, a pravda se deli sekirom.
Na kraju imamo skoro blejdranerovski momenat u kome jedna vrsta daje slobodu svojima, a mi ljudi pozvani smo da se pridružimo novoj eri/novom svetu u kome ponovo živimo sa dinosaurusima (što će pretpostavljam biti tema sledećeg nastavka). Teško je poverovati da nam sve to u monologu koji počne na početku filma i završi na kraju istog servira Jeff Goldblum u ovom filmu plaćen da sedi pet minuta i pročita novo eko-obaveštenje.
3D varijanta je potpuno uzaludna, neprimetljiva i nemojte džabe bacati pare.
SELEKTAH: 5minusminus/10
No comments:
Post a Comment