Ako ćete ove godine potražiti jedan beach house na plaži
Bio jednom jedan witchhouse. Žanr koji je ponudio hipsteraj, droge i seks poprilično konzervativnom šugejzingu. Žanr koji je imao više izvođača i projekata nego izdanja. Žanr koji nam je dao nikad prežaljene Salem.
Iz te priče potiče idiotski nazvani oOoOO (čak i ako je to dark web kod za "loveless"!). Tj (samo da prepišem sa Pičforka) njudžerzijaner Chris Dexter Greenspan.
U toj priči bi željela da se nađe Bosanka Asia odrasla u malom njemačkom gradiću.
Njih dvoje su se spojili na internetu voljni da pomognu jedno drugom oko solo-izdanja, a onda su veštičije čini učinile svoje i dobili smo Faminine Mystique (P4k kaže da je to igra reči na ovo).
FM je sneni muškoženski tvinpiksični (aj se dogovorimo da više nikada ne koristimo ime Davidove serije kao atribut za bilo šta) stoner pop sa elementim witchhousea koji je nemalo puta bolji od aktuelnog izdanja Beach House koje ću mu svaki pošteni milenijals staviti kao referentno. Ali ostavimo i to rivalstvo po strani, jer i ono se odvija samo u mojoj glavi (obvs!).
FM je album kraja veze. Narojenih osećanja s kojima više niko ništa ne zna šta da radi, a plaši se da ih baci. Album natopljen u tugu i čežnju i nostalgiju i na korak od bekstva od svega toga. To je album unuka Serga i Jane. Koji su pare spucali, baš kao i nakupovane Spačeke, na dop i krpljenje slomljenih snova.
FM je album na kome pesme nisu ustupile mesto stilu, produkciji, semplovima, izdrkavanju, uzdasima, netalentu i trendu. Ovo je album moderan samo zato što to nije. On izgleda kao "neobjavljeno" ostvarenje iz talasa trip hop dramaturgije koji je (re)definisao devedesete. On se oslanja na skoro iste stvari kao Beach House, samo ih tretira njuvejvovski. Kao da ga zabole (što je osećanje od koga se milenijalsi ustežu jer drže da je takav oblik samougađanja nemoralan).
Ponekad pesme promiču kao filmovi Wima Wendersa (Jobim Goes Latenight) ili Exotic-nija izdanja sa Mo'Wax etikete (When Y're All Alone). A ponekad, kao u vanserijskom apokaliptičnom hipster bluzu True Blue, imamo duhovito aranžmansko iživljavanje na račun snažne skoro-Cocteau-Twins balade. A ponekad su, kao u Later On, pokušaj da se witchhouse predstavi kao singer-songrajterski žanr. A ponekad im to i pođe za rukom, kao u You Don't Love Me (najbolja stvar BH ikada).
Mislim da je za oO&IG nebitno što je 2018, baš koliko je i za 2018. nebitno postojanje ovog dua. Oni sebično mare samo za ono što oni žele da kažu, a nimalo za ono što bi drugi možda hteli da čuju. Otuda, možda, ponekad nekomforni i neočekivani flešbekovi u devedesete (kao u I Want To Be Alone ili Yr Love (pamti li neko Lamb još?!)), poslednju oazu generacije X, kada je bezizlaznost delovala kao jedini put kojim ima smisla krenuti. Kako su ovi milenijalsi zalutali na ovaj put i ovako lepo prošetali njime ostaje čudesna misterija.
SELEKTAH: 8plusplus/10
Bio jednom jedan witchhouse. Žanr koji je ponudio hipsteraj, droge i seks poprilično konzervativnom šugejzingu. Žanr koji je imao više izvođača i projekata nego izdanja. Žanr koji nam je dao nikad prežaljene Salem.
Iz te priče potiče idiotski nazvani oOoOO (čak i ako je to dark web kod za "loveless"!). Tj (samo da prepišem sa Pičforka) njudžerzijaner Chris Dexter Greenspan.
U toj priči bi željela da se nađe Bosanka Asia odrasla u malom njemačkom gradiću.
Njih dvoje su se spojili na internetu voljni da pomognu jedno drugom oko solo-izdanja, a onda su veštičije čini učinile svoje i dobili smo Faminine Mystique (P4k kaže da je to igra reči na ovo).
FM je sneni muškoženski tvinpiksični (aj se dogovorimo da više nikada ne koristimo ime Davidove serije kao atribut za bilo šta) stoner pop sa elementim witchhousea koji je nemalo puta bolji od aktuelnog izdanja Beach House koje ću mu svaki pošteni milenijals staviti kao referentno. Ali ostavimo i to rivalstvo po strani, jer i ono se odvija samo u mojoj glavi (obvs!).
FM je album kraja veze. Narojenih osećanja s kojima više niko ništa ne zna šta da radi, a plaši se da ih baci. Album natopljen u tugu i čežnju i nostalgiju i na korak od bekstva od svega toga. To je album unuka Serga i Jane. Koji su pare spucali, baš kao i nakupovane Spačeke, na dop i krpljenje slomljenih snova.
FM je album na kome pesme nisu ustupile mesto stilu, produkciji, semplovima, izdrkavanju, uzdasima, netalentu i trendu. Ovo je album moderan samo zato što to nije. On izgleda kao "neobjavljeno" ostvarenje iz talasa trip hop dramaturgije koji je (re)definisao devedesete. On se oslanja na skoro iste stvari kao Beach House, samo ih tretira njuvejvovski. Kao da ga zabole (što je osećanje od koga se milenijalsi ustežu jer drže da je takav oblik samougađanja nemoralan).
Ponekad pesme promiču kao filmovi Wima Wendersa (Jobim Goes Latenight) ili Exotic-nija izdanja sa Mo'Wax etikete (When Y're All Alone). A ponekad, kao u vanserijskom apokaliptičnom hipster bluzu True Blue, imamo duhovito aranžmansko iživljavanje na račun snažne skoro-Cocteau-Twins balade. A ponekad su, kao u Later On, pokušaj da se witchhouse predstavi kao singer-songrajterski žanr. A ponekad im to i pođe za rukom, kao u You Don't Love Me (najbolja stvar BH ikada).
Mislim da je za oO&IG nebitno što je 2018, baš koliko je i za 2018. nebitno postojanje ovog dua. Oni sebično mare samo za ono što oni žele da kažu, a nimalo za ono što bi drugi možda hteli da čuju. Otuda, možda, ponekad nekomforni i neočekivani flešbekovi u devedesete (kao u I Want To Be Alone ili Yr Love (pamti li neko Lamb još?!)), poslednju oazu generacije X, kada je bezizlaznost delovala kao jedini put kojim ima smisla krenuti. Kako su ovi milenijalsi zalutali na ovaj put i ovako lepo prošetali njime ostaje čudesna misterija.
SELEKTAH: 8plusplus/10
Ima suviše dobru mačku za jednog džankija -- na pamet mi padaju još samo Skaj Fereira & DIIV, ako su još skupa; ili to tako i ide -- utoliko bolju ukoliko je Bosanka; ali, malom gradiću, ć ć ć -- dobro zvuči (i dalje), ne i bolje nego BH (Bosna HercoOoOOgovina)! (Ne zameri na naglašenoj raspusnosti, omamio me deterdžent za suđe, a Slagalica traje...) Da ispratim još malo tok svesti i setim se da su pustili Salem pre Kalta u Areni, a ja u loži! I ko li je prvi 'pogrešio' u nazivu, Wooden Shjips ili Nihjgt Feelings? B-)
ReplyDeletePS: Provalio si da je True Blue u stvari Lanina Cherry? Šta ti je uvo...
namerni deminutiv je za od milja
ReplyDeleteMaznuo Mi Kabl od laptopa prije 3-4 godine. Mnogo laznog i nevaznog oko njegovog lika i djela...
ReplyDeletePOPITE (sledeći put) KOJU ZAMENE ;-)
Delete