Pamtite li Jackass?
Evo sad se podsetio da sam ja, ipak, bio umereni fan prvog Deadpool. I da sam zapravo, još umereniji njegovog nastavka.
Što ne znači da nisam uživao. Ryan Raynolds je kičma i omega ovog filma i on više ni ne krije da njegov humor i stavovi daju duh ovom filmu i lako ga čine unikatnim u dozlabogadosadnom svetu superheroja (samo pogledajte trejler za predstojeći nastavak Ant Man...).
Dakle, Deadpool i dalje slavu i privlačnost gradi na direktnom, nefolirantskom odnosu glavnog junaka sa nama, na duhovitim i "hrabrim" prozivkama DC konkurencije ("I'm Batman!"), svojih saboraca (Logana i X-Men ekipe), post-tarantinovskom nasilju, humoru koji i dalje obazrivo gazi po "milenijalskim bombama" (džender pitanja) i to ne uspeva da sakrije, i obilatom zlorišćenju pop kulture od Celine Dion preko Barbre Straisand do Cher (i čak malo i overdozira u tome).
Iako bih inače pohvalio svako bekstvo od žanrovskog pričanja priče, mislim da je u Deadpool zapravo odsustvo ikakve priče ono što je najveći problem. Iako se na početku filma dese krupne stvari koje prizivaju narativ filma osvete, to je zapravo samo dosta bijedan način da se Deadpool dovede u vezu sa srodnim X-Men zamešateljima i da tu počne neka vrsta T2: Judgment Day rimejka u kome Deadpool zamenjuje Arnija, a neki debeli Johna Connora. A sve zapravo služi kao mekgafin da Fox skroji tim previše nalik onom u Guardians Of The Galaxy i u sledećem nastavku izađe "avendžerno" jači.
Iako nisam gledao Atomic Blonde i cenim šta god je David Leitch uradio na prvom Johnu Wicku, mislim da je Deadpool trebalo da unajmi, ako ne boljeg, onda iskusnijeg reditelja, koji bi uspeo da tanušnost priče sakrije na neki drugi način od prostog nagomilavanja Deadpoolovih ego-tripova. A da ne kažem da akcione scene retko duhom i autentičnošću prate one komične (sem u slučaju poginuća X-Men tima tokom prve misije i Deadpoolovo lomljenje kičme tokom zatvorskog šibanja). U suštini, Deadpool deluje kao serija skečeva i "punk'dova" kakve su svojevremeno zvrčkali Johnny Knoxville i ekipa, samo dignuta na nivo od 100m$. Ali, poseduje apsolutno isti testosteronski, podjebavački, "anything goes" humor.
Kao i pre, mislim da je postojanje Deadpoola esencijalno za floru i faunu superheroja, ali mislim da suvo oslanjanje na njegovu harizmu više ne može da bude jedini sadržaj filmova o njemu.
SELEKTAH: 6/10
Evo sad se podsetio da sam ja, ipak, bio umereni fan prvog Deadpool. I da sam zapravo, još umereniji njegovog nastavka.
Što ne znači da nisam uživao. Ryan Raynolds je kičma i omega ovog filma i on više ni ne krije da njegov humor i stavovi daju duh ovom filmu i lako ga čine unikatnim u dozlabogadosadnom svetu superheroja (samo pogledajte trejler za predstojeći nastavak Ant Man...).
Dakle, Deadpool i dalje slavu i privlačnost gradi na direktnom, nefolirantskom odnosu glavnog junaka sa nama, na duhovitim i "hrabrim" prozivkama DC konkurencije ("I'm Batman!"), svojih saboraca (Logana i X-Men ekipe), post-tarantinovskom nasilju, humoru koji i dalje obazrivo gazi po "milenijalskim bombama" (džender pitanja) i to ne uspeva da sakrije, i obilatom zlorišćenju pop kulture od Celine Dion preko Barbre Straisand do Cher (i čak malo i overdozira u tome).
Iako bih inače pohvalio svako bekstvo od žanrovskog pričanja priče, mislim da je u Deadpool zapravo odsustvo ikakve priče ono što je najveći problem. Iako se na početku filma dese krupne stvari koje prizivaju narativ filma osvete, to je zapravo samo dosta bijedan način da se Deadpool dovede u vezu sa srodnim X-Men zamešateljima i da tu počne neka vrsta T2: Judgment Day rimejka u kome Deadpool zamenjuje Arnija, a neki debeli Johna Connora. A sve zapravo služi kao mekgafin da Fox skroji tim previše nalik onom u Guardians Of The Galaxy i u sledećem nastavku izađe "avendžerno" jači.
Iako nisam gledao Atomic Blonde i cenim šta god je David Leitch uradio na prvom Johnu Wicku, mislim da je Deadpool trebalo da unajmi, ako ne boljeg, onda iskusnijeg reditelja, koji bi uspeo da tanušnost priče sakrije na neki drugi način od prostog nagomilavanja Deadpoolovih ego-tripova. A da ne kažem da akcione scene retko duhom i autentičnošću prate one komične (sem u slučaju poginuća X-Men tima tokom prve misije i Deadpoolovo lomljenje kičme tokom zatvorskog šibanja). U suštini, Deadpool deluje kao serija skečeva i "punk'dova" kakve su svojevremeno zvrčkali Johnny Knoxville i ekipa, samo dignuta na nivo od 100m$. Ali, poseduje apsolutno isti testosteronski, podjebavački, "anything goes" humor.
Kao i pre, mislim da je postojanje Deadpoola esencijalno za floru i faunu superheroja, ali mislim da suvo oslanjanje na njegovu harizmu više ne može da bude jedini sadržaj filmova o njemu.
SELEKTAH: 6/10
No comments:
Post a Comment