TULLY

Charlize Theron je hebeno fenomenalna glumica.
Možda čak i najhebenije najfenomenalnije od svih aktuelnih.
Čak i u ovako, skoro neoprostivo, tankom ostvarenju.

Tully je, ne samo zbog jednorečnog naslova koji predstavlja nečije ime, nastavak onoga gde su Diablo Cody, kao scenaristkinja, i Jason Reitman, kao reditelj, stali sa Juno, pa i u izvesnoj meri, protegli i kroz njihovu prethodnu, odličnu, saradanju Young Adult. Ako zamislimo da je u Juno jednu svojeglavu i nevergrowup osobu zateklo roditeljstvo, da u Young Adult pratimo neku vrstu njenog paralelnog života u kome nije dobila bebu i nije odrasla, onda je u Tully pratimo kao bračno i porodično situiranu, ali u ozbiljnoj postnatalnoj i midlife krizi.

Pretpostavljam da Diablo pretresa sopstvene dileme (ona kao i Marlo ima troje dece), dok Jason voli da se nadoveže kao muškarac večito u potrazi za junakinjama snažnog i teškog sidra, ali pogleda zakucanog na horizont.

Priznajem, već me je trajanje koje se ukazalo na početku filma (95min) uplašilo. Ne znam zašto, s obzirom da njegovi i moji najdraži najveći hitovi traju toliko. Ispostavilo se da me šesto čulo nije izneverilo, po mom subjektivnom osećaju film traje, barem, sat vremena manje nego što je trebalo.

Tully je priča o Marlo, majci koja nakon porođaja sa trećim detetom prolazi kroz mini-maksi postnatalni pakao koji bi se jednom rečju mogao opisati kao "totalni raspad". Stvari ne pomaže ni to što joj je stariji sin "nedijagnostifikovani" autista, već ga lekari i učitelji i dalje karakterišu kao "quirky", kao ni to što je muž, kao jedini zaposleni, sve vreme na poslu. Neočekivano svetlo na kraju cucle ukazuje se u vidu Tully, noćne bejbi-siterke, koju joj je njen brat "poklonio" da joj pomaže u želji da je spase kolapsa.
Nešto kasnije ćemo saznati i da je Marlino srednje ime Tully.
Kao i da je Tully možda sirena, pošto u jednoj sceni definitivno ima peraja i pliva i diše pod vodom.
Kao i da sam vam već solidno ispojlovao stvar, a? (kad ne pazite...).

Tully nije film misterije. Otuda su prethodni spojlovi nebitni. Da li Tully stvarno postoji (ne) ili je plod Marline mašte (mhm) i verovatno metaforičan susret sa samom (skoro zaboravljenom, ali i "neubijenom") sobom iz mladosti (baš to!). Tully je ženski film koji kontemplira jedan uobičajen proces u životu žene kao što je rađanje deteta/dece i tretira ga kao često nedovoljno akcentovanu granicu nakon koje svaka žena ima pravo da sumira svoj najličniji život. I verovatno to radi.

Tully, nažalost, nije film misterije, već promišljajuća drama zaodenuta u skromnu Mary Poppins avanturu. Kažem, nažalost, jer bi svakako bilo zanimljivije pratiti luđenje (od "ludeti") jedne majke koja jedina vidi noćnu bejbisiterku koja preuzima gospodarenje nad njenim životom. Ovako, Tully je pretanka, neinspirisana dramica (dramedijica) mahom zakopana u "ženske klišee" koje smo vi i ja mogli da izbrejnstormujemo kao "verovatno" krizno iskustvo jedne žene. Što je za film koji vrlo brutalno ulazi u majčinstvo i roditeljstvo neočekivan kreativni uzmak. Da li sam donela prave odluke, da li sam umrla s obzirom da nisam sve ono što sam želela da budem, šta je moja sloboda i ko je njen gospodar, zašto je prošlost jednosmerna tj vreme, pardon... i tako.

Mackenzie Davis je beskrajno simpatična (i inače) kao Tully, ali ona ne unosi u lik dovoljno mističnosti koja bi nas zaintrigirala, koja bi nam objasnila zašto je Marlo tako prijatno iznenađena njome (iako bi poverovali da je ona raspoložena za bilo koju "daj šta daš" opciju spasa). Sve epizode među njima su opšta mesta, pa čak i duhovito interpolirani (death) metal koncert. Tully je film bez zapleta, tj film u kome se zaplet, a verovatno i rasplet, dese u onih sat vremena koje nismo gledali.

Nažalost, ni neki "total" priče ne uspeav da spasi stvar. Mali "quirky" dečak je tu da pravi buku i otežava stvari, ali on nema poetsko mesto u priči. Drugo dete jedva da smo primetili, a još je strašnije u kojoj meri i ovo najmlađe ne uspeva da bude ni "p" od, recimo "prekretnog". Muž je suvozač, mada objektivnije figurira kao slučajni saputnik na dugom putovanju. Brat se pojavi na početku i više ga nema, iako je inicirao čitavu stvar.

Ostaje vam samo Charlize, čudesna, zagojena, ofucana, masna, magična Charlize. Koja neće dobiti nikakvu nagradicu za ostvarenje koje joj nije pružilo priliku da zgrabi još jednog oskara, a moglo je, a trebalo je. Jer Charlize je potpuno odana ulozi. Zajedno sa nama istražuje svoj lik, viri u uglove. Nije ona kriva što su prostorije poluprazne i popunjene Ikea sadržajem. Charlize je zagazila u svoj lik, nešto što malo koja glumica danas ume i sme da uradi.

SELEKTAH: 5minus/10