PRAM - Across The Meridian (Domino)

Pram nikada nisu bili običan indi bend.
Ni te '93. kada smo čuli za njih, niti bilo kada u svojoj četvrt veka dugoj istoriji koju krasi pauza od 11 godina.
Pram ni danas, među svim onim soundcloud reperima (i dalje- štagodtobilo!) i među svim onim post-Animal Collective guslarima, nisu običan indi bend.
I to je komplimenčina koju malo ko ume da ceni.

Pram, u svojoj originalnoj postavi- dva momka koja i sada muziciraju + dve cure, od kojih Rosie Cuckston pauzira zbog akademskih obaveza, su bili bend koji se naknadno priključio Too Pure etiketi, domu Stereolab i P.J. Harvey, ali i Th' Faith Healers, koji su i koji će kreirati zajedno sa Moonshake (i kasnije Laikom) i Pram ono što se danas podrazumeva pod "Too Pure" zvukom. A taj zvuk bih opisao kao kraut-vašar, zavodljiv, motoričan ritam preko koga se preliva egzotika, rege, kalipso, džez, "filmska muzika", šansoniranje, primitivna elektronika, BBC Radiophonic Workshop...

Across The Meridian je osmi album za Pram i samo po neobičnoj lakoći kojom se ovaj vašar vrti oko vas, ne samo kroz prostor i žanrove, već i kroz vreme, mogli biste da pomislite da se radi o muzičarima koji su već dugo u biznisu. Sem što se radi o čarobnjacima.

Ne znam kakvu muziku slušate i šta ste ove godine preslušali od izdanja, ali sumnjam da ste čuli album kao što je Across The Meridian, a još teže mi je da poverujem da možete da ga preslušate i ne primetite da ste to učinili. Ovo nije muzika koja će vam proleteti kroz uši ili unaprediti vaše privatno ili profesionalno zen bivstvovanje. Tačnije, ja ni od koga ko posećuje ovaj blog ne očekujem da bude toliko ne-human, ili da laže.

Dakle, Pram su daleke 2007. objavili svoj poslednji album, The Moving Froniter. Koji sam sigurno čuo i koji sigurno ne pamtim. Možda, zapravo vrlo verovatno, jer te 2007. nisam bio svestan koliko su, tada još uvek kontinuirano prisutni Pram, neverovatan i preko-potreban bend. Podrazumevao sam ih. A to je ono u čemu i najveći ljubavnici greše.
I potom gube. Zauvek.

Across The Meridian je album koji ne mari ni za 2018, ni za Kanye Westa, ni za Trumpa, ni za Pitchfork, možda samo za mene i, možžžda, samo za vas. On je fundamentalno bezvremen, jer deluje da bi u svako vreme zvučao vanvremenski. Naročito u svojim instrumentalnim, i, srećom, brojnijim, deonicama.

Prva stvar, Shimmer And Disappear, a lako moguće i svaka sledeća, zvuči kao da ju je producirao Joe Meek, legendarni vanzemaljac koji je tokom šezdesetih sišao na zemlju i oplemenio mnogu spejsi i pop muziku svojim talentom i eksperimentatorskim delatnostima. Pram ovde zvuče kao njegovi ispisnici, stalno u naporu da zvukom nadvladaju koji god muzički patern da su zaposeli. Pesme bujaju u zvucima i re-aranžiranju koji neprekidno muziku za jedne vanzemaljce pretvaraju u muziku za sasvim druge vanzemaljce.

Možda i ne treba da govorimo o pesmama, nego o orbitama. Možda tu i tamo nešto deluje kao da su Stereolab zgutali sedative i tripove, ali ne treba da zaboravite da su Pram bili i započeli kad i Laetitino stado. Taj zvuk je njihov. Zapravo, nikad nije bio.

Ali, nemojte da se uplašite, najdraži moji, nije ovo neko "novelty" izdanje koje ćete jednom čuti, proludeti malo i potom odložiti u folder sa izdanjima "koja se ređe slušaju". Naprotiv, Across The Meridian je kao zvučni kaleidoskop koji uvek isto, a uvek malo drugačije kreira saundtrak za neki epik iz šezdesetih na čijem čelu se smenjuju Jodorowsky i Lean. Oaze ludila i oaze romantike, naročito kada Sam (od Samantha) promoli glasić, i stvar potone iz jave u sanić ili miražić.

Slušajući poslednji (a i prethodne) album Kamasija Washingtona imao sam snažno i prelepo osećanje da sam u filmu, u nekoj widescreen Bonnie & Clyde drami u kojoj se junaci znoje dok se vole i umiru... Zvuk je bio slika, i obuzeo me je. Mogu da zamislim da se na sličan način zalepite na "džez" Pram (naročito u Ladder To The Moon) i prenebregnete vreme kao kategoriju i samo postanete jedna "živa" slika sa vašeg imaginarnog hard diska. Konobar u Bejrutu, šezdesetih. Dubler Seana Connery-ja. Godard. Otkrih vam se.

Pram nisu toliko objavili ovaj album koliko su ga pronašli, iskopali u sebi, uzeli iz nekakve vavilonske viniloteke (molim vas ne ispravljajte me u audioteku or someshit, jer ni vi, ni ja očigledno nismo bili tamo!). Da, vokalne numere možda malo više zvuče kao "Pram", naročito zbog empatičnog i "linijskog" Samanthinog pevanja, ali čak i u njima rešavaju se sudbine, pre nego... pesme. Sećate se ovog poslednjeg Twin Peaksa?... Da, ko bi to mogao da zaboravi...

SELEKTAH: 9plus/10