O srpskoj muzičkoj rok industriji znakovito govori činjenica da sam se o ovom beogradskom bendu informisao na hrvatskom sajtu (ravnododna.com), kao i da su album objavili sjajni Makedonci
Turisti za ono malo dobrih poznavalaca, mada bolje reći- interesenata, srpskog indi roka i nisu tako nov bend.
Ne mogu da se ubrojim u te.
Boško Mijušković je basista Straight Mickey and the Boyz i Škrtica. Nažalost, nijedan od ta dva benda nisam slušao. Da mi ne zamere, rekao bih da je to više njihova, nego moja krivica.
Drugi "turista" ovog produženog dua je njegov brat Nikola Džoni Mijušković.
Ako se informacije date na njihovoj Bandcamp stranici slobodnije izinterpretiraju, deluje da je njihov tata, Slobodan, pisao tekstove, a da je mama, sestra ili tetka Bojana pevala prateće na nekim pesmama.
I to su sjajne i neobične stvari.
Skoro kao to i da nemam ništa protiv (snimateljskog) doprinosa Borisa Bomle Mladenovića.
Album je producirao Nikola Potočnjak koji je radio sa mnogim hrvatskim bendovima koje također nikada nisam slušao.
Sa Turistima i naslovnom pesmom njihovog albuma me je upoznala Stray Doggova sestra, ali tada nisam mogao ni da naslutim da bi njihov album mogao ovoliko da mi se dopadne.
Levo ili desno samo nauvo (prema- naoko) zvuči kao tip postmodernog primitivnog rokenrola koji od Partibrejkersa naovamo rado drve beogradski i nebeogradski rokeri. To je rokenrol koji sluša Stonese, ali i Jamesa Browna i Otisa Reddinga, koji ima simpatije prema Jon Spenceru i Beastie Boys, možda i prema Black Keys. Čistokrvan, ali u novom ruhu. Mladi i svež, ali u suštini mumificiran u srcu. Kao Repetitor, recimo.
Turisti praše takav rokenrol. Ali ono što je prelilo kap u moju čašu i učinilo ih prvo podnošljivim, zatim slušljivim, pa dragim, pa radoslušanim jeste otvorenost da rokenrol mulj promešaju nekim podjednako sirovim softverima i hardverima. A više od drugarske zahvalnosti duguju pomenutom Bomli koji očigledno ima uvo (skoro rekoh jarbol) za ovakve stvari i umeo je da odmeri sirovost novih tehnologija i to da one ne pređu meru.
Rezultat je album koji zvuči moderno svojom digitalnom anahronošću, miksom post-Spencerovskih bluz ritmova koje su na granici brejkbita i skandirajućeg pevanja koje nije pokleklo pred monotonijom koju diktira srpska rok tradicija. Zbog čega neke stvari poput Digitalno doba zvuče kao prva pesma dostojna najboljih Disciplininih, ali u produkciji Chemical Brothers (iz 1999). Zbog čega stvari poput Jake stvari zvuče kao Jarboli, ali sa nekim Franz Ferdinand postpank vajbom. Ne bih se bunio da je još malo diska provirilo tokom snimanja. I mogu da se zamislim kako u suknji do kolena vrckam uz ovo na koncertu. Ili da tugujem, uz belo vino kojem sam u poslednje vreme češće sklon, uz fini post-post-gruv Pop Group u Nije valjda propast.
Levo ili desno je album koji ima urbaniseljački vajb kakvi su imali skoro svi bendovi "njujorške scene" s početka milenijuma (sem Interpol) koji su shvatili da je preduslov za bavljenje rokenrolom to da on zabavlja i bude kompanjon drogama i seksu, a ne da paranoid android. Možda nije fer hvaliti nešto time što ću reći da "kasni samo 15-ak godina za svetom", ali čak i na svetskoj rokenrol sceni na kojoj (opet) nema rokenrol bendova i nije ih ni bilo od tih njujorških (u koje računam i te detroitske), bend koji ovako zvuči bio bi lepo i rado primljen. U tom smislu, postojanje Turista je naš "korak napred" u odnosu na realne potrebe svetskog tržišta.
Što se pesništva tiče nisam primetio da stihovi tate/dede/najstarijeg brata/strica Slobodana kaskaju senzibilitetom, opservacijama ili stilom za aktuelnim srpskim indi herojima- što je, budimo iskreni, i kompliment i mana. Mnogo je bitnije da imamo redak primer porodične harmonije u Srbalja.
S tim u vezi, bilo bi super da ostatak familije Mijušković krene sada da pravi svoj DFA i razvija dalje rokenrol krosovere.
SELEKTAH: 8/10
Turisti za ono malo dobrih poznavalaca, mada bolje reći- interesenata, srpskog indi roka i nisu tako nov bend.
Ne mogu da se ubrojim u te.
Boško Mijušković je basista Straight Mickey and the Boyz i Škrtica. Nažalost, nijedan od ta dva benda nisam slušao. Da mi ne zamere, rekao bih da je to više njihova, nego moja krivica.
Drugi "turista" ovog produženog dua je njegov brat Nikola Džoni Mijušković.
Ako se informacije date na njihovoj Bandcamp stranici slobodnije izinterpretiraju, deluje da je njihov tata, Slobodan, pisao tekstove, a da je mama, sestra ili tetka Bojana pevala prateće na nekim pesmama.
I to su sjajne i neobične stvari.
Skoro kao to i da nemam ništa protiv (snimateljskog) doprinosa Borisa Bomle Mladenovića.
Album je producirao Nikola Potočnjak koji je radio sa mnogim hrvatskim bendovima koje također nikada nisam slušao.
Sa Turistima i naslovnom pesmom njihovog albuma me je upoznala Stray Doggova sestra, ali tada nisam mogao ni da naslutim da bi njihov album mogao ovoliko da mi se dopadne.
Levo ili desno samo nauvo (prema- naoko) zvuči kao tip postmodernog primitivnog rokenrola koji od Partibrejkersa naovamo rado drve beogradski i nebeogradski rokeri. To je rokenrol koji sluša Stonese, ali i Jamesa Browna i Otisa Reddinga, koji ima simpatije prema Jon Spenceru i Beastie Boys, možda i prema Black Keys. Čistokrvan, ali u novom ruhu. Mladi i svež, ali u suštini mumificiran u srcu. Kao Repetitor, recimo.
Turisti praše takav rokenrol. Ali ono što je prelilo kap u moju čašu i učinilo ih prvo podnošljivim, zatim slušljivim, pa dragim, pa radoslušanim jeste otvorenost da rokenrol mulj promešaju nekim podjednako sirovim softverima i hardverima. A više od drugarske zahvalnosti duguju pomenutom Bomli koji očigledno ima uvo (skoro rekoh jarbol) za ovakve stvari i umeo je da odmeri sirovost novih tehnologija i to da one ne pređu meru.
Rezultat je album koji zvuči moderno svojom digitalnom anahronošću, miksom post-Spencerovskih bluz ritmova koje su na granici brejkbita i skandirajućeg pevanja koje nije pokleklo pred monotonijom koju diktira srpska rok tradicija. Zbog čega neke stvari poput Digitalno doba zvuče kao prva pesma dostojna najboljih Disciplininih, ali u produkciji Chemical Brothers (iz 1999). Zbog čega stvari poput Jake stvari zvuče kao Jarboli, ali sa nekim Franz Ferdinand postpank vajbom. Ne bih se bunio da je još malo diska provirilo tokom snimanja. I mogu da se zamislim kako u suknji do kolena vrckam uz ovo na koncertu. Ili da tugujem, uz belo vino kojem sam u poslednje vreme češće sklon, uz fini post-post-gruv Pop Group u Nije valjda propast.
Levo ili desno je album koji ima urbaniseljački vajb kakvi su imali skoro svi bendovi "njujorške scene" s početka milenijuma (sem Interpol) koji su shvatili da je preduslov za bavljenje rokenrolom to da on zabavlja i bude kompanjon drogama i seksu, a ne da paranoid android. Možda nije fer hvaliti nešto time što ću reći da "kasni samo 15-ak godina za svetom", ali čak i na svetskoj rokenrol sceni na kojoj (opet) nema rokenrol bendova i nije ih ni bilo od tih njujorških (u koje računam i te detroitske), bend koji ovako zvuči bio bi lepo i rado primljen. U tom smislu, postojanje Turista je naš "korak napred" u odnosu na realne potrebe svetskog tržišta.
Što se pesništva tiče nisam primetio da stihovi tate/dede/najstarijeg brata/strica Slobodana kaskaju senzibilitetom, opservacijama ili stilom za aktuelnim srpskim indi herojima- što je, budimo iskreni, i kompliment i mana. Mnogo je bitnije da imamo redak primer porodične harmonije u Srbalja.
S tim u vezi, bilo bi super da ostatak familije Mijušković krene sada da pravi svoj DFA i razvija dalje rokenrol krosovere.
SELEKTAH: 8/10
No comments:
Post a Comment