Najbolji album koji ćete čuti ove godine, a koji je objavljen prošle godine (kao da je to nekome bitno, a najmanje meni, zbog čega ćete ga i videti na mojoj listi najboljih albuma za ovu godinu)
Malo mi je krivo što je (relativno) najbolji opis ovog albuma već dat. Na sajtu njegove izdavačke kuće autor je napisao da ovaj album zvuči kao da su "Ivor Cutler i Xiu Xiu zajedno radili na saundtraku za niskobudžetni horor sa lasicama". Ako se manemo lasica, horora, pa čak i niskobudžetnog, a, bogami i ideje saundtraka, ono što ostaje dosta precizno pogađa u metu. Paul Rooney je blesav i brbljiv kao Cutler, funkcioniše kao mešavina naratora i učesnika u događajima u svom kraju, dok Xiu Xiu služe kao efektna postpank/njuvejv reverenca koja pruža industrijski audio-okoliš rečenom. Opšti utisak je da ste zarobljeni u scenografiju kitchen sink drame sa kutijom LSD-a.
Za Paula Rooney-a sam prvi put čuo kada je trijumfovao na prošlogodišnjoj Festive 50 listi veb-radija Dandelion sa jedanaestominutnom pesmom Lost High Street koja je na toj poziciji zamenila anksioznost koju su prethodnih godina servirali The Fall, Half Man Half Biscuit, Antihero, Jeffrey Lewis (i slični mu antifolkeri (Herman Dune?!)), Jawbone, Gorky's Zygotic Mynci (pa i Llwybr Llaethog), Bearsuit, i pomenuti Ivor.
Trebalo mi je devet meseci da se konačno setim da albumu Futile Exorcise dugujem preslušavanje.
Pre nego što nastavim podsetio bih vas da sam nedavno obnovio ogromnu ljubav prema jedinom EP-iju Tall Pony, kao i da od početka imam simpatije prema Sleaford Mods.
Paul Rooney uspeva da u isto vreme bude sirov, lo-fi, jednostavan i da kreira višeminutne serijske radio-epizode u kojima je muzika (vokali i muziciranje) glavni junak čije kretanje pratite kroz prostor i vreme. (Pre nego što sam počeo ovu rečenicu imao sam utisak da ću reći nešto posebno ili, makar, konkretno. Sad nemam taj utisak. FCK!)
Pop hit Sunday Best, koji otvara album, počinje John Maus sintisajziranjem od pre izmišljanja sintisajzera i priča nam (lako moguće da nije tako) o tome kako je ženin novi ljubavnik, nakon Paulove smrti, počeo da nosi njegova odela koja je ovaj oblačio samo nedeljom. Ne znam da li je do mene, ali tema me učinila pozamašno depresivnim. Druga stvar, McKenzioe (Smell of the Petrol), pred nas izlazi sa muzikom kakvu su svojevremeno najbolje pravili Meanwhile in the Communist Russia, preko koje Paul drami, pravi tenziju svojom pričom (ili je to možda glumac Gregory Cox koji gostuje na albumu), dok iza njega, u pozadini, vokali poručuju "In your head, you are dead". Ne znam da li je do mene, ali tema me učinila malčice depresivnim. Sve zvuči preurbano i nemareće za sirotog stradalnika prolaznika. U Bay Of Biscay po prvi put čujemo Broadcast-folk pratilju/pratilje Lutine (koje nam se vraćaju u sličnom anđelodemonolikom izdanju i u The Cruel Mother), i ta kombinacija folka, šumećeg šugejza i dobacivajućeg muškog vokala podsetila me na Arab Strap (a ništa pre toga nije, wtf?!!), a njih je trebalo da prvo pomenem. Paul Rooney je one-fucked-up-man-Arab-Strap. Samo mnogo više raspoložen za muzički avanturizam. U pomenutoj, jedanaestominutnoj Lost High Street ta paralela sa "prvim, velikim vikendom" i sličnim pesmama Arab Strap postaje još očiglednija.
Futile Exorcise je za mene vrlo emocionalno iskustvo. Iako ostavlja utisak kao da jurcam koristeći Google View kroz (rodni mu?) Glazgov, pardon Liverpul. Inserti ljudskih drama sevaju usput kao oštrice noža koje secnu po malo. Vapaj. Nervoza. Melanholija. Samoubistvo. Veselje. Ovaj album je uspavanka za svakog manično-depresivnog Zemljanina. Koji na sve načine pokušava da održi prvid normalnosti.
U Black Ear, koja ide posle Father's Grave, dete šapuće. I to je jedino mesto na kome pomislim na onu lasicu šlešerku i osetim kako me nešto grebucka po nozi.
Futile Exorcise je iskustvo, poput vožnje rolerkosterom (koji na dva mesta otkaže poslušnost), role-play na gudri, simfonija jednog predgrađa (sa duhovima).
Nije album. Sa pesmama.
Jeste album. Sa slikama.
SELEKTAH: 9.19/10
Malo mi je krivo što je (relativno) najbolji opis ovog albuma već dat. Na sajtu njegove izdavačke kuće autor je napisao da ovaj album zvuči kao da su "Ivor Cutler i Xiu Xiu zajedno radili na saundtraku za niskobudžetni horor sa lasicama". Ako se manemo lasica, horora, pa čak i niskobudžetnog, a, bogami i ideje saundtraka, ono što ostaje dosta precizno pogađa u metu. Paul Rooney je blesav i brbljiv kao Cutler, funkcioniše kao mešavina naratora i učesnika u događajima u svom kraju, dok Xiu Xiu služe kao efektna postpank/njuvejv reverenca koja pruža industrijski audio-okoliš rečenom. Opšti utisak je da ste zarobljeni u scenografiju kitchen sink drame sa kutijom LSD-a.
Za Paula Rooney-a sam prvi put čuo kada je trijumfovao na prošlogodišnjoj Festive 50 listi veb-radija Dandelion sa jedanaestominutnom pesmom Lost High Street koja je na toj poziciji zamenila anksioznost koju su prethodnih godina servirali The Fall, Half Man Half Biscuit, Antihero, Jeffrey Lewis (i slični mu antifolkeri (Herman Dune?!)), Jawbone, Gorky's Zygotic Mynci (pa i Llwybr Llaethog), Bearsuit, i pomenuti Ivor.
Trebalo mi je devet meseci da se konačno setim da albumu Futile Exorcise dugujem preslušavanje.
Pre nego što nastavim podsetio bih vas da sam nedavno obnovio ogromnu ljubav prema jedinom EP-iju Tall Pony, kao i da od početka imam simpatije prema Sleaford Mods.
Paul Rooney uspeva da u isto vreme bude sirov, lo-fi, jednostavan i da kreira višeminutne serijske radio-epizode u kojima je muzika (vokali i muziciranje) glavni junak čije kretanje pratite kroz prostor i vreme. (Pre nego što sam počeo ovu rečenicu imao sam utisak da ću reći nešto posebno ili, makar, konkretno. Sad nemam taj utisak. FCK!)
Pop hit Sunday Best, koji otvara album, počinje John Maus sintisajziranjem od pre izmišljanja sintisajzera i priča nam (lako moguće da nije tako) o tome kako je ženin novi ljubavnik, nakon Paulove smrti, počeo da nosi njegova odela koja je ovaj oblačio samo nedeljom. Ne znam da li je do mene, ali tema me učinila pozamašno depresivnim. Druga stvar, McKenzioe (Smell of the Petrol), pred nas izlazi sa muzikom kakvu su svojevremeno najbolje pravili Meanwhile in the Communist Russia, preko koje Paul drami, pravi tenziju svojom pričom (ili je to možda glumac Gregory Cox koji gostuje na albumu), dok iza njega, u pozadini, vokali poručuju "In your head, you are dead". Ne znam da li je do mene, ali tema me učinila malčice depresivnim. Sve zvuči preurbano i nemareće za sirotog stradalnika prolaznika. U Bay Of Biscay po prvi put čujemo Broadcast-folk pratilju/pratilje Lutine (koje nam se vraćaju u sličnom anđelodemonolikom izdanju i u The Cruel Mother), i ta kombinacija folka, šumećeg šugejza i dobacivajućeg muškog vokala podsetila me na Arab Strap (a ništa pre toga nije, wtf?!!), a njih je trebalo da prvo pomenem. Paul Rooney je one-fucked-up-man-Arab-Strap. Samo mnogo više raspoložen za muzički avanturizam. U pomenutoj, jedanaestominutnoj Lost High Street ta paralela sa "prvim, velikim vikendom" i sličnim pesmama Arab Strap postaje još očiglednija.
Futile Exorcise je za mene vrlo emocionalno iskustvo. Iako ostavlja utisak kao da jurcam koristeći Google View kroz (rodni mu?) Glazgov, pardon Liverpul. Inserti ljudskih drama sevaju usput kao oštrice noža koje secnu po malo. Vapaj. Nervoza. Melanholija. Samoubistvo. Veselje. Ovaj album je uspavanka za svakog manično-depresivnog Zemljanina. Koji na sve načine pokušava da održi prvid normalnosti.
U Black Ear, koja ide posle Father's Grave, dete šapuće. I to je jedino mesto na kome pomislim na onu lasicu šlešerku i osetim kako me nešto grebucka po nozi.
Futile Exorcise je iskustvo, poput vožnje rolerkosterom (koji na dva mesta otkaže poslušnost), role-play na gudri, simfonija jednog predgrađa (sa duhovima).
Nije album. Sa pesmama.
Jeste album. Sa slikama.
SELEKTAH: 9.19/10
No comments:
Post a Comment