Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Metacritic: 72/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
Love, Simon je tinejdž gej rom-kom.
S obzirom na "ugao" gledanja nije naročito uzbudljiv i svakako bi mi bilo zanimljivije da gledam isto to samo sa tinejdž midžetima ili tinejdž transdženderima. Pri čemu nisam siguran da li je ova primedba devalvirajuća po moj moralni profil.
Film je u najvećoj meri simpatičan, ne tretira tinejdžere kao (totalne) debile, ali njegovi najveći problemi leže u kukavičluku (opravdano) i relativno mlakom zapletu i radnji (uvek kažem, ako vas zanimju vrhunska tinejdž ostvarenja, pogledajte Superbad).
Dakle, Love, Simon i nije toliko tinejdž gej rom-kom u smislu da kroz niz komičnih zapleta pratimo romansu dva gej tinejdžera koliko je superproduženi coming-out njihove veze, koji s obzirom na i dalje brutalne mejnstrim vetrove, ostaje skriven i nerealizovan sve do samog kraja u nekoj formi tinejdž You've Got Mail.
Simon, koji živi u idiličnom beličastom predgrađu sa roditeljima koji deluju vrlo posvećeno deci i progresivnih su nazora, se, ipak, ne usuđuje da obznani nešto što zna već godinama. Kada se na školskom "vikiliks" sajtu anonimno oglasi drugi gej sa sličnim problemima, njih dvojica se e-pistolarno združuju (jer izgleda nema drugih gejeva u školi, a još manje voljnih da na sličan način razmenjuju muke). Simon se malo po malo zaljubluje u misterioznog "Bluea", ali paralelno sa tim mora da se nosi sa činjenicom da ga je jedan od drugara "provalio" i sad ga ucenjuje. Da bi ćutao, Simon mora da mu pomogne da se smuva s njegovom drugaricom Abby- i to je manje-više ono što bi trebalo da bude paralelna radnja ovog filma, koja podseća da ni kod heteroseksualaca nije sve med & mleko.
Love, Simon evidentno puca na mejnstrim teren i zarad toga žrtvuje dosta od "realističnosti" svoga sveta. Okruženje i muk(ic)e u kojima on i njegovi drugari rastu pre podseća na "zlatne osamdesete", ali je i tu lišen "nepodobnih" roditelja, dok su sami tinejdžeri vrlo uniformnih ukusa i ponašanja i poprilično bezbojni u svom tinejdžerstvu i skoro idealistično dočarani u tom uzrastu.
Otuda, Simonove muke, iako povremeno zabavno prikazane, deluju kao da se odigravaju u nekoj viktorijanskoj komediji, gde (heteroseksualni) par mora da krije svoje simpatije od "sveta". Neko može da kaže da je ova vrsta kompromisa žanrovski opravdana (jer i u Pretty Woman nismo imali scenu u kojoj Richard vodi Juliju kod ginekologa da se reši picajzli), ali jesmo imali njihov odnos od početka do kraja filma, a nismo, kao ovde, čekali kraj filma, da on stidljivo počne (o nivou idiotštine te scene, bolje ne).
SELEKTAH: 6minus/10
Metacritic: 72/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
Love, Simon je tinejdž gej rom-kom.
S obzirom na "ugao" gledanja nije naročito uzbudljiv i svakako bi mi bilo zanimljivije da gledam isto to samo sa tinejdž midžetima ili tinejdž transdženderima. Pri čemu nisam siguran da li je ova primedba devalvirajuća po moj moralni profil.
Film je u najvećoj meri simpatičan, ne tretira tinejdžere kao (totalne) debile, ali njegovi najveći problemi leže u kukavičluku (opravdano) i relativno mlakom zapletu i radnji (uvek kažem, ako vas zanimju vrhunska tinejdž ostvarenja, pogledajte Superbad).
Dakle, Love, Simon i nije toliko tinejdž gej rom-kom u smislu da kroz niz komičnih zapleta pratimo romansu dva gej tinejdžera koliko je superproduženi coming-out njihove veze, koji s obzirom na i dalje brutalne mejnstrim vetrove, ostaje skriven i nerealizovan sve do samog kraja u nekoj formi tinejdž You've Got Mail.
Simon, koji živi u idiličnom beličastom predgrađu sa roditeljima koji deluju vrlo posvećeno deci i progresivnih su nazora, se, ipak, ne usuđuje da obznani nešto što zna već godinama. Kada se na školskom "vikiliks" sajtu anonimno oglasi drugi gej sa sličnim problemima, njih dvojica se e-pistolarno združuju (jer izgleda nema drugih gejeva u školi, a još manje voljnih da na sličan način razmenjuju muke). Simon se malo po malo zaljubluje u misterioznog "Bluea", ali paralelno sa tim mora da se nosi sa činjenicom da ga je jedan od drugara "provalio" i sad ga ucenjuje. Da bi ćutao, Simon mora da mu pomogne da se smuva s njegovom drugaricom Abby- i to je manje-više ono što bi trebalo da bude paralelna radnja ovog filma, koja podseća da ni kod heteroseksualaca nije sve med & mleko.
Love, Simon evidentno puca na mejnstrim teren i zarad toga žrtvuje dosta od "realističnosti" svoga sveta. Okruženje i muk(ic)e u kojima on i njegovi drugari rastu pre podseća na "zlatne osamdesete", ali je i tu lišen "nepodobnih" roditelja, dok su sami tinejdžeri vrlo uniformnih ukusa i ponašanja i poprilično bezbojni u svom tinejdžerstvu i skoro idealistično dočarani u tom uzrastu.
Otuda, Simonove muke, iako povremeno zabavno prikazane, deluju kao da se odigravaju u nekoj viktorijanskoj komediji, gde (heteroseksualni) par mora da krije svoje simpatije od "sveta". Neko može da kaže da je ova vrsta kompromisa žanrovski opravdana (jer i u Pretty Woman nismo imali scenu u kojoj Richard vodi Juliju kod ginekologa da se reši picajzli), ali jesmo imali njihov odnos od početka do kraja filma, a nismo, kao ovde, čekali kraj filma, da on stidljivo počne (o nivou idiotštine te scene, bolje ne).
SELEKTAH: 6minus/10
No comments:
Post a Comment