Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Metacritic: 92/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
Gledajte film, pa čitajte recenziju. Ne samo ovaj, već bilo koji.
Čitajte recenziju odmah, ako nećete gledati film. Ne samo ovu, već bilo koju.
Ne informišite se o filmu pre gledanja. Naročito ne "profesionalno". Jer to sve šteti filmu. Sugeriše vam šta da u njemu pratite. Umesto da mu pružite "jedinstveno" gledanje, kakvo samo vi možete da mu pružite, jer niko nije kao vi.
Film će vam reći sve što treba da znate sam, na početku, sve vreme, na kraju, na samomsamom kraju.
To je poprilično "istina" u slučaju ovog filma, koji vam, kad krene odjavna špica, razreši sve što ste možda i sami slutili. I to vam je dovoljno.
Drugi film Chloe Zhao, koji je trijumfovao na festivalima u Kan, Rejkjaviku sve do Palm Springsa, zadire u samu dušu američke duše (sic!). On se bavi mladim rodeo jahačem koji nakon ozbiljne povrede glave mora da shvati da ljudi, baš kao i konji, imaju svoj rok trajanja i tu malu sreću (o, da li?) da ih niko neće ubiti kada taj rok istekne. Brady živi sa ocem i mlađom sestrom, koja je "spešl prson", u rentiranom kućerku u magičnoj preriji Južne Dakote. Povreda mu je pocepala lobanju i sad ima ozbiljnih problema sa ravnotežom, povraćanjem i kontrolom pokreta u desnoj šaci. Na sve to mladost i srce sigurno ne traže posao u samoposluzi, koji mu je jedina alternativa, ako batali rodeo. A još teže mu pada što u svom prijatelju, Laneu Scottu, nekadašnjoj rodeo zvezdi, koja je sada prikovana za invalidsku stolicu i komunikaciju mrdanjem prstiju, vidi ono što ga već čeka i ono što ga sigurno čeka, ako se rodeu vrati. Svako ko je ikada zapalio Marlboro pod nepreglednim nebom američke prerije, pored svog konja, zna da bi radije bio mrtav, metkom u čelo. Kao konj.
U ovom filmu svi akteri su naturščici i svi (uz promenu Brady-jevog prezimena iz Jandreau u nešto simboličnije Blackburn) igraju sami sebe. Ne znam da li je Chloe iskoristila Brady-jevu stvarnu povredu i okolnosti oko nje, ali mogao bih i u to da poverujem. Zaigravanje stvarnih junaka u neku svoju priču odavno nije eksperiment i jedino što ovde mami u tom smislu jeste nesvakidašnja autentičnost i činjenica da se autorka šeta po tankim, polomljenim kostima glavnih junaka i poetizuje očiglednu muku ozbiljno rizikujući da nagazi neukus i patetiku.
I u tom "filmujućem" procesu očekivano su zanimljivi i odlični svi autentični momenti- od Brady-jevog jahanja i pripitomljavanja divljih pastuva, do intenzivnih trenutaka koje provodi u sobi svog nepokretnog druga Lanea, trenirajući sa njim. Ali, zato su svi momenti u kojima "lažna" drama treba da izpoveže sve to trapavi, površni, klišeizirani i isporučeni u zaista bednoj glumi svih aktera (sem Brady-ja i njegove sestre), što ozbiljno srozava opšti utisak i kapacitet našeg predavanja veličanstvu priče. A kada kažem ozbiljno, mislim neprijatno ozbiljno, mislim "rijaliti" fazon ozbiljno.
I tu dolazimo do mog najvećeg, jedinog i nepremostivog problema sa ovim filmom- koji k. ovo nije bio (fantastičan?) dokumentarac o rodeo igraču koji razmišlja da se nakon povrede vrati jedinoj stvari koju voli i razume. Čak i blago navođen i fingiran, on bi ponudio daleko više autentičnosti, sami akteri bi bili ono što su (što ovde nisu), a svi "teški" momenti ovog filma i dalje bi to bili, možda čak i više, jer ne bi imali "lažni" dramski filter koji ruži igrani film. Možda bi čak i poenta mogla da bude ista i izrečena na isti način, kao ovde. Ali bi zato bili pošteđeni polovine materijala koju čini stvarno ispodprosečno dramatizovanje svakodnevnog života aktera, ispraćeno "sada već klasičnom" hipsterskodokumentarističkom režijom koju je Sundance "akademizovao" do nivoa diplomskog za svakog mladog, aspirativnog reditelja.
SELEKTAH: 5minus/10
Metacritic: 92/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
Gledajte film, pa čitajte recenziju. Ne samo ovaj, već bilo koji.
Čitajte recenziju odmah, ako nećete gledati film. Ne samo ovu, već bilo koju.
Ne informišite se o filmu pre gledanja. Naročito ne "profesionalno". Jer to sve šteti filmu. Sugeriše vam šta da u njemu pratite. Umesto da mu pružite "jedinstveno" gledanje, kakvo samo vi možete da mu pružite, jer niko nije kao vi.
Film će vam reći sve što treba da znate sam, na početku, sve vreme, na kraju, na samomsamom kraju.
To je poprilično "istina" u slučaju ovog filma, koji vam, kad krene odjavna špica, razreši sve što ste možda i sami slutili. I to vam je dovoljno.
Drugi film Chloe Zhao, koji je trijumfovao na festivalima u Kan, Rejkjaviku sve do Palm Springsa, zadire u samu dušu američke duše (sic!). On se bavi mladim rodeo jahačem koji nakon ozbiljne povrede glave mora da shvati da ljudi, baš kao i konji, imaju svoj rok trajanja i tu malu sreću (o, da li?) da ih niko neće ubiti kada taj rok istekne. Brady živi sa ocem i mlađom sestrom, koja je "spešl prson", u rentiranom kućerku u magičnoj preriji Južne Dakote. Povreda mu je pocepala lobanju i sad ima ozbiljnih problema sa ravnotežom, povraćanjem i kontrolom pokreta u desnoj šaci. Na sve to mladost i srce sigurno ne traže posao u samoposluzi, koji mu je jedina alternativa, ako batali rodeo. A još teže mu pada što u svom prijatelju, Laneu Scottu, nekadašnjoj rodeo zvezdi, koja je sada prikovana za invalidsku stolicu i komunikaciju mrdanjem prstiju, vidi ono što ga već čeka i ono što ga sigurno čeka, ako se rodeu vrati. Svako ko je ikada zapalio Marlboro pod nepreglednim nebom američke prerije, pored svog konja, zna da bi radije bio mrtav, metkom u čelo. Kao konj.
U ovom filmu svi akteri su naturščici i svi (uz promenu Brady-jevog prezimena iz Jandreau u nešto simboličnije Blackburn) igraju sami sebe. Ne znam da li je Chloe iskoristila Brady-jevu stvarnu povredu i okolnosti oko nje, ali mogao bih i u to da poverujem. Zaigravanje stvarnih junaka u neku svoju priču odavno nije eksperiment i jedino što ovde mami u tom smislu jeste nesvakidašnja autentičnost i činjenica da se autorka šeta po tankim, polomljenim kostima glavnih junaka i poetizuje očiglednu muku ozbiljno rizikujući da nagazi neukus i patetiku.
I u tom "filmujućem" procesu očekivano su zanimljivi i odlični svi autentični momenti- od Brady-jevog jahanja i pripitomljavanja divljih pastuva, do intenzivnih trenutaka koje provodi u sobi svog nepokretnog druga Lanea, trenirajući sa njim. Ali, zato su svi momenti u kojima "lažna" drama treba da izpoveže sve to trapavi, površni, klišeizirani i isporučeni u zaista bednoj glumi svih aktera (sem Brady-ja i njegove sestre), što ozbiljno srozava opšti utisak i kapacitet našeg predavanja veličanstvu priče. A kada kažem ozbiljno, mislim neprijatno ozbiljno, mislim "rijaliti" fazon ozbiljno.
I tu dolazimo do mog najvećeg, jedinog i nepremostivog problema sa ovim filmom- koji k. ovo nije bio (fantastičan?) dokumentarac o rodeo igraču koji razmišlja da se nakon povrede vrati jedinoj stvari koju voli i razume. Čak i blago navođen i fingiran, on bi ponudio daleko više autentičnosti, sami akteri bi bili ono što su (što ovde nisu), a svi "teški" momenti ovog filma i dalje bi to bili, možda čak i više, jer ne bi imali "lažni" dramski filter koji ruži igrani film. Možda bi čak i poenta mogla da bude ista i izrečena na isti način, kao ovde. Ali bi zato bili pošteđeni polovine materijala koju čini stvarno ispodprosečno dramatizovanje svakodnevnog života aktera, ispraćeno "sada već klasičnom" hipsterskodokumentarističkom režijom koju je Sundance "akademizovao" do nivoa diplomskog za svakog mladog, aspirativnog reditelja.
SELEKTAH: 5minus/10
Zauvek u svadji sa Metaskorom. Fridome care
ReplyDelete