29 October 2018

THE TALE

Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.


Metacrtitic: 90/10
The Guardian: *****/*****


The Tale ima tu (ne)zgodnu okolnost da mu je #MeToo pokret omogućio nastanak, ali ga u isto vreme obavezao da mu duva u jedra i (očekivano) jednostrano gleda na problem.

U tom smislu, za mene lično, sve što je u ovom filmu vredno dugujemo onome što je rediteljka Jennifer Fox namerno ili nenamerno uspela da sačuva od suvoparne propagandnosti i od toga da njen film postane još jednog ostvarenja koje obilato povlađuje trendu viktimizacije u angažovanom (indi) filmu.

Priča počinje neočekivano spontano. Majka poznate rediteljke među njenim stvarima iz detinjstva nalazi priču "Priču" iz koje joj postaje jasno da je ova, kao trinaestogodišnjakinja, verovatno bila seksualno zlostavljana od strane svog trenera trčanja, a lako moguće i od svoje trenerke jahanja. Novi susret sa pričom, priziva davno potisnuta sećanja i The Tale nam zapravo prikazuje u nekoj vrsti meta-narativa dijalog sa prošlošću unutar koga vidimo flešbekove onoga što se (možda) dešavalo, različite vizure (jer sećanje vara), "obraćanja" samih aktera u kameru kojima zapravo provociraju rediteljku da se odluči šta se zapravo desilo i kako je to uticalo na nju... Sve to u aktuelnom trenutku komeša odnose rediteljke i njenog partnera (koji insistira na burnijoj i nedvosmislenijoj rekaciji) i rediteljke i njene majke (obe imaju različite osećaje krivice zbog onoga što se desilo, dok su rediteljkinih preostalih 4 braće i sestara začudno izuzeti iz priče).

Dakle, pored očigledne crno-belizacije situacije i svega što ide u prilog tome (kraj filma), ono čime The Tale može da pleni jeste pokušaj (pre svega same autorke) da o onome što se desilo propriča kao iskustvu koje nije nužno deformisalo njen život, bilo očigledan zločin koji lišava žrtvu prava da o njemu kaže bilo šta sem da ju je učinio žrtvom. U tom smislu, The Tale ustaje i bori se za prava žena, ali pre svega insistirajući na tome da se njihova iskustva ne transformišu jednostavno u fatalne eksploatacije u kojima one nisu mogle da osete ništa sem bola, sramote i depresije. I što je još bitnije. on insistira da svaka od tih žena ima pravo na svoju priču i interpretaciju događaja i da ne mora da poprima gotove obrasce viktimizacije, koji, očekivano, više štete njenom ličnom suočavanju, nego što joj koriste.

Poruke na stranu, ono sa čim se nosimo jeste film koji u Lauri Dern ima standardno živčano-konfuznu junakinju, što ovaj put pogoduje toku priče, ali s druge strane ne dočarava autentičnost iskustva samo ove junakinje. Daleko je zanimljivija glumica koja igra mladu Jennifer (Isabelle Nelisse), koja zapravo prelazi put od naivne devojčice koja sve snažnije oseća mučninu, otkriva joj poreklo i potom svesno donosi odluku da se suprostavi zlostavljaču. Ona je ta koja odbija da bude žrtva i koja ne traži poravnanje u sadašnjosti, i sasvim je zadovoljna da sve što se desilo ostane u priči. Kao prevaziđeno. Preživljeno. Čemu ne treba ponovna konfrontacija sa zločincem, koju, ipak, dobija, jer u tim okolnostima to više nije borba za nju, već za "sve slične njoj", borba za pokret...

Na kraju filma ima jedan naročito iritantan momenat. Naime, kada se film završi odmah izlazi obaveštenje da je u svim scenama seksa umesto mlade glumice bio dubler (tela) odrasle osobe. Prosto vas tera da se pitate zašto je i kome to bitno. I kako treba da se osećate u vezi sa tim.

SELEKTAH: 6minus/10

No comments:

Post a Comment