Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Metacritic: 82/100
The Guardian: ****/*****
Iako nisam neki naročiti fan italijanske rediteljke Alice Rohrwacher, gledao sam i pisao o njena dva prethodna filma (Corpo Celeste, Le Meraviglie), i evo sada o ovome- koji deluje kao najbolji od svih. Ili, ako ne kao najbolji, a onda sigurno kao onaj koji će većim delom učiniti da se osećate dobro raspoloženim.
Alice je nova sorta neorealiste, s nogama u blatu i prljavim objektivom. Ona se valja sa svojim junacima i odabranom pričom, a ne stoji na sentimentalnoj distanci raznežena ili uznemirena prizorima. Ona je u grču života koji želi da nam dočara.
Sa Lazzaro Felice, mogli bi da kažemo da njen stil i interesovanja nastavljaju dalji put kroz istoriju italijanskog filma i stižu do svoje verzije "magičnog realizma". Recimo.
Kako smo se dogovorili- prvo gledate film, pa onda čitate?!
U nekoj italijanskoj zabiti nad zabitima meštani jedne farme/zadruge uzgajaju duvan i rade druge farmerske poslove za nadređenu im feudalku, markizu Alfonsinu De Lunu. Iako naporno rade, i to svi, od najmlađih do najstarijih i nepokretnih, kad dođe vreme isplate, oni su nekako stalno u dugu prema markizi, i već su pomireni s tim da njihov ropac nikada neće prestati. Pokušaj jednog mladog para da ode u grad, "drugi svet", ne uspeva da se realizuje, jer nemaju blagoslov markize. Kada shvatamo da ni ostali nisu makli dalje od farme.
Što sve ne bi bilo čudno, da se sve ne dešava krajem osamdesetih dvadesetog veka!
Do sloma ove feudalne idile dolazi kada markizin sin inscenira otmicu, zbog čega njegova sestra zove policiju, koja potom otkriva nelegalni uzgoj duvana, da su meštani nezavedeni, da praktično ne postoje i da ih narečena markiza eksploatiše kao robove.
Ono što tka ovu priču i povezuje je sa njenim drugim delom jeste simaptični mladić Lazzaro, siroče, koje je usled svoje dobrote predmet svih oblika eksploatacije od strane meštana, eksploatacije koju niti oseća, niti razume. Skoro kao da je retardiran.
Lazzaro će se tokom lažne otmice mladog markiza sprijateljiti sa ovim, čak i "s-polu-bratiti", ali će i tragično nastradati, padom niz padinu, u trenutku kada prvi put u životu ugleda helikopter.
Kada se to desi čućemo legendu o svecu koji je lutao svetom u potrazi za vukom koji mu je napadao stado (možda grešim, jer mi je smutan ovaj deo u sećanju), ali poenta legende je da je vuk oživeo sveca kad je ovaj nastradao tj da ga je učino svecem kroz to vaskrsenje. Što se i Lazzaru dešava.
Međutim, kada se Lazzaro vrati u zamak, tamo je sve prazno i zapušteno, a priča ga potom odvodi u grad i on (možda) shvata da je u međuvremenu prošlo nekih 15-20 godina, za sve sem za njega. Ponovni susret sa svojom "familijom" dosta duguje Kusti i njegovoj mitologizaciji Roma/siromaha sa dna.
Alice povlači paralele između jednog bajkolikog "pakla" koji je nastao u istorijsko-geografskom rukavcu i modernog doba u kome je slična eksploatacija nastavljena kao deo društveno-ekonomskih procesa u društvu. Kako god, siromašni su i dalje siromašni i dalje najebavaju (u jednoj tragi-komičnoj situaciji, čak i od istih vazala).
Lazzaro se ne snalazi ni u jednom svetu i njegova uloga u ovom drugom delu priče nije baš najjasnija. I ta nerealizovanost Lazzara kao junaka, sem u kontekstu zaključka da ovom svetu više ne trebaju sveci, smeta i da razumemo o čemu je Lazzaro Felice uopšte. Jer njegova dva ekskluzivna momenta (farma zarobljena u vremenu i neobjašnjeno preživljavanje i nestarenje Lazzara) ostaju u senci vrlo dokumentarnih i stereotipnih priča o siromaštvu i eksploataciji.
Iako su stvari otužne, Lazzaro Felice ima neki poletan ritam i atmosferu i zahvaljujući čudesnom Adrianu Tardiolu koji igra Lazzara, uspeva da bude film koji nas uči plemenitosti i, ipak, kreira dobro raspoloženje. Prijao mi je, iako me nije učinio... pametnijim?
SELEKTAH: 7/10
Metacritic: 82/100
The Guardian: ****/*****
Iako nisam neki naročiti fan italijanske rediteljke Alice Rohrwacher, gledao sam i pisao o njena dva prethodna filma (Corpo Celeste, Le Meraviglie), i evo sada o ovome- koji deluje kao najbolji od svih. Ili, ako ne kao najbolji, a onda sigurno kao onaj koji će većim delom učiniti da se osećate dobro raspoloženim.
Alice je nova sorta neorealiste, s nogama u blatu i prljavim objektivom. Ona se valja sa svojim junacima i odabranom pričom, a ne stoji na sentimentalnoj distanci raznežena ili uznemirena prizorima. Ona je u grču života koji želi da nam dočara.
Sa Lazzaro Felice, mogli bi da kažemo da njen stil i interesovanja nastavljaju dalji put kroz istoriju italijanskog filma i stižu do svoje verzije "magičnog realizma". Recimo.
Kako smo se dogovorili- prvo gledate film, pa onda čitate?!
U nekoj italijanskoj zabiti nad zabitima meštani jedne farme/zadruge uzgajaju duvan i rade druge farmerske poslove za nadređenu im feudalku, markizu Alfonsinu De Lunu. Iako naporno rade, i to svi, od najmlađih do najstarijih i nepokretnih, kad dođe vreme isplate, oni su nekako stalno u dugu prema markizi, i već su pomireni s tim da njihov ropac nikada neće prestati. Pokušaj jednog mladog para da ode u grad, "drugi svet", ne uspeva da se realizuje, jer nemaju blagoslov markize. Kada shvatamo da ni ostali nisu makli dalje od farme.
Što sve ne bi bilo čudno, da se sve ne dešava krajem osamdesetih dvadesetog veka!
Do sloma ove feudalne idile dolazi kada markizin sin inscenira otmicu, zbog čega njegova sestra zove policiju, koja potom otkriva nelegalni uzgoj duvana, da su meštani nezavedeni, da praktično ne postoje i da ih narečena markiza eksploatiše kao robove.
Ono što tka ovu priču i povezuje je sa njenim drugim delom jeste simaptični mladić Lazzaro, siroče, koje je usled svoje dobrote predmet svih oblika eksploatacije od strane meštana, eksploatacije koju niti oseća, niti razume. Skoro kao da je retardiran.
Lazzaro će se tokom lažne otmice mladog markiza sprijateljiti sa ovim, čak i "s-polu-bratiti", ali će i tragično nastradati, padom niz padinu, u trenutku kada prvi put u životu ugleda helikopter.
Kada se to desi čućemo legendu o svecu koji je lutao svetom u potrazi za vukom koji mu je napadao stado (možda grešim, jer mi je smutan ovaj deo u sećanju), ali poenta legende je da je vuk oživeo sveca kad je ovaj nastradao tj da ga je učino svecem kroz to vaskrsenje. Što se i Lazzaru dešava.
Međutim, kada se Lazzaro vrati u zamak, tamo je sve prazno i zapušteno, a priča ga potom odvodi u grad i on (možda) shvata da je u međuvremenu prošlo nekih 15-20 godina, za sve sem za njega. Ponovni susret sa svojom "familijom" dosta duguje Kusti i njegovoj mitologizaciji Roma/siromaha sa dna.
Alice povlači paralele između jednog bajkolikog "pakla" koji je nastao u istorijsko-geografskom rukavcu i modernog doba u kome je slična eksploatacija nastavljena kao deo društveno-ekonomskih procesa u društvu. Kako god, siromašni su i dalje siromašni i dalje najebavaju (u jednoj tragi-komičnoj situaciji, čak i od istih vazala).
Lazzaro se ne snalazi ni u jednom svetu i njegova uloga u ovom drugom delu priče nije baš najjasnija. I ta nerealizovanost Lazzara kao junaka, sem u kontekstu zaključka da ovom svetu više ne trebaju sveci, smeta i da razumemo o čemu je Lazzaro Felice uopšte. Jer njegova dva ekskluzivna momenta (farma zarobljena u vremenu i neobjašnjeno preživljavanje i nestarenje Lazzara) ostaju u senci vrlo dokumentarnih i stereotipnih priča o siromaštvu i eksploataciji.
Iako su stvari otužne, Lazzaro Felice ima neki poletan ritam i atmosferu i zahvaljujući čudesnom Adrianu Tardiolu koji igra Lazzara, uspeva da bude film koji nas uči plemenitosti i, ipak, kreira dobro raspoloženje. Prijao mi je, iako me nije učinio... pametnijim?
SELEKTAH: 7/10
https://www.imdb.com/review/rw4395875/?ref_=tt_urv
ReplyDeletešššššššššš, odatle sam prepisivao.
Delete