Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Metacritic: 75/100
Nikada nisam gledao The Bodyguard. Niti sam imao utisak da je to bio najprelomniji momenat Whitney-ine karijere. Mislim, to je bio samo još jedan u seriji katapultova, možda i najveći, ali ne i toliko mnogo veći, a svakako ne i jedini. Gledajući Whitney nećete imati taj utisak. A možda ga nećete imati ni ako ovaj film pomešate sa drugim aktuelnim dokumentarcem o Whitney- Whitney Can I Be Me, iz prošle godine.
Whitney je režirao Kevin Macdonald, autor nekad vrlo hvaljenog The Last King of Scotland i dokumentarca Marley, koji nažalost nije o legendarnom keru Jennifer Aniston i Owena Wilsona.
Film se hronološki kreće od dana kada je mala Whitney pevala po svadbama i crkvama, u senci ili pod svetlima svoje majke Cissy Houston, koja je u to vreme bila tražena i cenjena bekvokalistkinja sa znatno siromašnijom solo karijerom, i završava u kadi, u koju ćemo i bukvalno zaviriti, u kojoj se Whitney udavila. Nakon overdouza ili srčanog udara, nije ni bitno.
Film vrlo konzervativno insistira na strukturi arhivskih pokrivalica sa naizmeničnom smenom izjava ljudi iz Whitney-nog života, do te mere da ga to čini vrlo neposrednim, brejkingnjuzovskim sa neuspešno prikrivenim TMZ osećajem. Sudeći po izboru i količini ljudi voljnih da sa Kevinom prođu kroz detalje Whitney-nog života deluje mi da je postignut konsenzus oko toga da ovaj radi nešto časno i da će film doneti nesrećnoj pevačici pomen kakav zaslužuje. Što je samo delimično tačno i postignuto, i kada to kažem uzimam u obzir da vi verovatno imate različito mišljenje o tome šta je ona zaslužila.
Ja sam, recimo, baš jako voleo Whitney. Između ostalog i zato što je bila rođena na isti dan kada i ja. Obožavao sam čak i njene manje voljene albume, poput I'm Your Baby Tonight, i bio sam presrećan kada se trijumfalno vratila sa My Love Is Your Love posle neobjašnjivo duge pauze. Whitney deluje kao osoba koja je imala i srce, i muda i podosta od muka ovog sveta.
Ono što ovaj film naslućuje, ne istražuje, ne romantizuje (i potom de-romantizuje) jeste njena ogromna ljubav prema Bobby-ju Brownu, nešto što je svakako promenilo, a potom i zacementiralo tok njene karijere i života. Bobby Brown jedva da proviruje u filmu, iako bi on trebalo da upola bude i o njemu. I čini to vrlo nevoljno, naročito kada bude priteran uza zid pitanjima.
Kevin Macdonald nepotrebno ravnomerno pristupa razvoju Whitney-ine karijere i, rekao bih, neobjašnjivo preskače njene najuspešnije momente (druga polovina osmadesetih), prefokusira se na The Bodyguard, i kada u nekom trenutku stigne do toga da je Whitney kao mala možda bila seksualno zlostavljana od strane svoje tetke, vi se pitate kako je moguće da ovakav jedan momenat bude samo još jedan od segmenata ovog filma.
Najdragocenija su gostovanja "belih ljudi", Nicole David, njene agentice, i Joey-a Arbagey-a, čoveka koji je ispred Ariste pokušavao da joj spase karijeru poslednjih godina njenog života. Ova prva je toliko matora i toliko smorena i u borama njenog okamenjenog lica i polurmtvim očima možete da pročitate u kolikoj je stvarno nerazumnoj buli Whitney bila da nije bilo načina da joj se pomogne. S druge strane ono što Joey prećuti ili progovori između redova o bahanalijama koje su Whitney u Majamiju odvajale od rada i snimanja takođe kaže više nego sve pokazane slike.
Whitney je jednostavno prekasno stala sa strmoglavom. Svi oni koji nisu zajedno sa njom visili tih poslednjih godina nad ponorom su verovatno bili oni koji su je tamo gurnuli. Čime niko ne isključuje njenu krivicu, ali ne može ni da ignoriše njen očaravajući temperament u tom procesu.
Kevinov film, nažalost, propušta da bude o bilo čemu od pomenutog, jer pristupa bez srca, muda i bez ikakvog grča da se ičim pozabavi.
SELEKTAH: 5minus/10
Metacritic: 75/100
Nikada nisam gledao The Bodyguard. Niti sam imao utisak da je to bio najprelomniji momenat Whitney-ine karijere. Mislim, to je bio samo još jedan u seriji katapultova, možda i najveći, ali ne i toliko mnogo veći, a svakako ne i jedini. Gledajući Whitney nećete imati taj utisak. A možda ga nećete imati ni ako ovaj film pomešate sa drugim aktuelnim dokumentarcem o Whitney- Whitney Can I Be Me, iz prošle godine.
Whitney je režirao Kevin Macdonald, autor nekad vrlo hvaljenog The Last King of Scotland i dokumentarca Marley, koji nažalost nije o legendarnom keru Jennifer Aniston i Owena Wilsona.
Film se hronološki kreće od dana kada je mala Whitney pevala po svadbama i crkvama, u senci ili pod svetlima svoje majke Cissy Houston, koja je u to vreme bila tražena i cenjena bekvokalistkinja sa znatno siromašnijom solo karijerom, i završava u kadi, u koju ćemo i bukvalno zaviriti, u kojoj se Whitney udavila. Nakon overdouza ili srčanog udara, nije ni bitno.
Film vrlo konzervativno insistira na strukturi arhivskih pokrivalica sa naizmeničnom smenom izjava ljudi iz Whitney-nog života, do te mere da ga to čini vrlo neposrednim, brejkingnjuzovskim sa neuspešno prikrivenim TMZ osećajem. Sudeći po izboru i količini ljudi voljnih da sa Kevinom prođu kroz detalje Whitney-nog života deluje mi da je postignut konsenzus oko toga da ovaj radi nešto časno i da će film doneti nesrećnoj pevačici pomen kakav zaslužuje. Što je samo delimično tačno i postignuto, i kada to kažem uzimam u obzir da vi verovatno imate različito mišljenje o tome šta je ona zaslužila.
Ja sam, recimo, baš jako voleo Whitney. Između ostalog i zato što je bila rođena na isti dan kada i ja. Obožavao sam čak i njene manje voljene albume, poput I'm Your Baby Tonight, i bio sam presrećan kada se trijumfalno vratila sa My Love Is Your Love posle neobjašnjivo duge pauze. Whitney deluje kao osoba koja je imala i srce, i muda i podosta od muka ovog sveta.
Ono što ovaj film naslućuje, ne istražuje, ne romantizuje (i potom de-romantizuje) jeste njena ogromna ljubav prema Bobby-ju Brownu, nešto što je svakako promenilo, a potom i zacementiralo tok njene karijere i života. Bobby Brown jedva da proviruje u filmu, iako bi on trebalo da upola bude i o njemu. I čini to vrlo nevoljno, naročito kada bude priteran uza zid pitanjima.
Kevin Macdonald nepotrebno ravnomerno pristupa razvoju Whitney-ine karijere i, rekao bih, neobjašnjivo preskače njene najuspešnije momente (druga polovina osmadesetih), prefokusira se na The Bodyguard, i kada u nekom trenutku stigne do toga da je Whitney kao mala možda bila seksualno zlostavljana od strane svoje tetke, vi se pitate kako je moguće da ovakav jedan momenat bude samo još jedan od segmenata ovog filma.
Najdragocenija su gostovanja "belih ljudi", Nicole David, njene agentice, i Joey-a Arbagey-a, čoveka koji je ispred Ariste pokušavao da joj spase karijeru poslednjih godina njenog života. Ova prva je toliko matora i toliko smorena i u borama njenog okamenjenog lica i polurmtvim očima možete da pročitate u kolikoj je stvarno nerazumnoj buli Whitney bila da nije bilo načina da joj se pomogne. S druge strane ono što Joey prećuti ili progovori između redova o bahanalijama koje su Whitney u Majamiju odvajale od rada i snimanja takođe kaže više nego sve pokazane slike.
Whitney je jednostavno prekasno stala sa strmoglavom. Svi oni koji nisu zajedno sa njom visili tih poslednjih godina nad ponorom su verovatno bili oni koji su je tamo gurnuli. Čime niko ne isključuje njenu krivicu, ali ne može ni da ignoriše njen očaravajući temperament u tom procesu.
Kevinov film, nažalost, propušta da bude o bilo čemu od pomenutog, jer pristupa bez srca, muda i bez ikakvog grča da se ičim pozabavi.
SELEKTAH: 5minus/10
No comments:
Post a Comment