Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Metacritic: 89/100
The Guardian: ****/*****
Zazirao sam od mogućnosti da pred vama zaključim da je neki film rasan primer zbog koga treba da batalimo bioskope i dugometražnu sedmu umetnost i definitivno se i bez griže savesti prepustimo čarima osme (televizijske). Ali, pobednik londonskog ogranka Sundancea i njegov hvaljeni učesnik na domaćem terenu, prvenac glumca Boa Burnhama, Eighth Grade bi mogao baš to da bude. Drugim rečima, ovo je onaj trenutak kad vam se učini da vam je manje žao što ste spucali 12 sati svog života na neku osrednju seriju, nego sat i po na ovakav film.
To da Sundanceovi favoriti prečesto i po difoltu ekranizuju društvene poruke i bivaju tek nešto više od igrane info-grafike, nije tajna. Da je to i 2018. slučaj, posle skoro 20 godina "Zlatnog doba televizije", je skoro neoprostivo.
Eighth Grade je film koji nam pokazuje kako izgleda završna, "osma", godina školovanja tinejdžerke Kayle. Umesto da ima neku priču (kao, recimo, Superbad), on je samo nizanje stereotipnih i klišeiziranih događaja (popularna nadobudna tinejdžerka, prvi seks, simpatični nrdovi...) koji služe reditelju da nam, što guranjem prsta u oko ili još direktnije, kroz Kaylina usta, drži neku vrstu tim-bildinga za tinejdžere o tome kako da prežive ovaj "najnebitniji najbitniji" deo svojih života, koji će im iz retrovizora, već za par godina, izgledati kao budalaština koja ih je nepotrebno brinula. Film je intenzivno protkan smart-telefonima kao esencijalnim saputnicima tinejdžera i formatiran je tako da doku-fikciju Kaylinog života pratimo u segmentima odvojenim snimcima Kaylinih nespešnih i jezivo idiotskih "koučing-selfija" (er bi se tako reklo?) kojima svoje neiskustvo pokušava da prenese drugima u formi saveta.
Sem neposrednosti i nekakve dirljive iskrenosti Elsie Fisher, koja igra Kaylu, sve ostalo u ovom filmu je kreiranje jedne "safe" zone u kojoj se na benigan način "diskutuje" o problemu socijalizacije i komunikacije u američkih tinejdžera, koji su više zaokupljeni sopstvenom refleksijom na svet oko sebe, nego življenjem.
Jedino što se u ovom filmu može ceniti, pre kao slučajnost, nego kao autorski koncept, jeste što film poseduje stanovit optimizam u pogledu generacije kojom se bavi i što skoro niko od junaka nije nepodoban za kurentne, društvene PC uslove. Drugim rečima, svi su dosadni kao smrt i to je jedino što im želite od početka do kraja filma.
SELEKTAH: 4minus/10
Metacritic: 89/100
The Guardian: ****/*****
Zazirao sam od mogućnosti da pred vama zaključim da je neki film rasan primer zbog koga treba da batalimo bioskope i dugometražnu sedmu umetnost i definitivno se i bez griže savesti prepustimo čarima osme (televizijske). Ali, pobednik londonskog ogranka Sundancea i njegov hvaljeni učesnik na domaćem terenu, prvenac glumca Boa Burnhama, Eighth Grade bi mogao baš to da bude. Drugim rečima, ovo je onaj trenutak kad vam se učini da vam je manje žao što ste spucali 12 sati svog života na neku osrednju seriju, nego sat i po na ovakav film.
To da Sundanceovi favoriti prečesto i po difoltu ekranizuju društvene poruke i bivaju tek nešto više od igrane info-grafike, nije tajna. Da je to i 2018. slučaj, posle skoro 20 godina "Zlatnog doba televizije", je skoro neoprostivo.
Eighth Grade je film koji nam pokazuje kako izgleda završna, "osma", godina školovanja tinejdžerke Kayle. Umesto da ima neku priču (kao, recimo, Superbad), on je samo nizanje stereotipnih i klišeiziranih događaja (popularna nadobudna tinejdžerka, prvi seks, simpatični nrdovi...) koji služe reditelju da nam, što guranjem prsta u oko ili još direktnije, kroz Kaylina usta, drži neku vrstu tim-bildinga za tinejdžere o tome kako da prežive ovaj "najnebitniji najbitniji" deo svojih života, koji će im iz retrovizora, već za par godina, izgledati kao budalaština koja ih je nepotrebno brinula. Film je intenzivno protkan smart-telefonima kao esencijalnim saputnicima tinejdžera i formatiran je tako da doku-fikciju Kaylinog života pratimo u segmentima odvojenim snimcima Kaylinih nespešnih i jezivo idiotskih "koučing-selfija" (er bi se tako reklo?) kojima svoje neiskustvo pokušava da prenese drugima u formi saveta.
Sem neposrednosti i nekakve dirljive iskrenosti Elsie Fisher, koja igra Kaylu, sve ostalo u ovom filmu je kreiranje jedne "safe" zone u kojoj se na benigan način "diskutuje" o problemu socijalizacije i komunikacije u američkih tinejdžera, koji su više zaokupljeni sopstvenom refleksijom na svet oko sebe, nego življenjem.
Jedino što se u ovom filmu može ceniti, pre kao slučajnost, nego kao autorski koncept, jeste što film poseduje stanovit optimizam u pogledu generacije kojom se bavi i što skoro niko od junaka nije nepodoban za kurentne, društvene PC uslove. Drugim rečima, svi su dosadni kao smrt i to je jedino što im želite od početka do kraja filma.
SELEKTAH: 4minus/10
No comments:
Post a Comment