Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Metacritic: 69/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ***/*****
Poput Stevena Soderbergha i Paul Greengrass je svoj (holivudski) angažman osmislio kao neizmeničnu smenu "blokbasterizovanih" akcionih filmova namenjenih širokoj publici (Bourne/Matt Damon ostvarenja) i onih kojima promišlja turobne momente sveta oko sebe i gleda da isprovocira festivalsku publiku (Resurrected, Bloody Sunday, United 93). Njegovo najnovije ostvarenje pripada ovoj drugoj grupi i predstavlja solidan trijumf za Netflixovu filmsku produkciju.
U svetu (ovom zapadnom, naravno), u kome je već počela vladavina milenijalsa, a tek se zahuktava talas Generacije Y, dakle u svetu koji daje sve od sebe da se samozaštiti, samoupozori, samosačuva i koji i najmanji konflikt vidi kao nepotreban i kao demonstraciju nečije patologije, pravo je čudo: 1) da neko snimi ovaj film, 2) da najkomercijalnija "televizija" na svetu preuzme na sebe njegovu produkciju i distribuciju i 3) da ima gledalaca za ovako nešto.
Jer 22 July je, baš kao što to možete očekivati od "gringrasovskog" filma sirovo, surovo, skoro dokumentarističko beleženje jedne brutalne tragedije. I da biste razumeli njegov smisao pozvaću se na ono što njegov glavni "akter", Anders Behring Breivik, daje kao odgovor zašto je uradio "baš" ono što je uradio- "Želeo sam da ih udarim tamo gde će ih najviše boleti". Upravo tako i Paul Greengrass osmišljava svoj film, prikazujući nam kako je izgledao Breivikov teroristički napad koji je rezultirao sa 77 žrtava od kojih su većinu činili tinejdžeri.
Nema dobrog načina da se ispriča ova priča, jer uvek će joj neko, s pravom, nešto zameriti. Ili će biti patetična ili huškačka ili preobjektivna ili hladna ili nedovoljno jasne političke i moralne poruke ili... vi već dodajte. 22 July je stoga u najvećoj meri ladan kao led. Dok Breivik šeta po ostrvu i ubija tinejdžere kao na pejntbol utakmici nećete moći da verujete da se to baš tako desilo, a verovatno "baš" tako jeste. I to relativno brzo. Nećete moći da verujete da su norveški policajci bili toliko pribrani da pred prizorom pobijene dece niko od njih nije izgubio razum i makar zveknuo Breivika nečim. Ni posle, u zatvoru. Ni kada je zatražio medicinsku pomoć jer mu je, izgleda, komadić nečije lobanje posekao prst, pa ne želi da se inficira.
Greengrassov film gubi nešto od svoje savršene hladnoće u drugoj polovini, kada se iz grotla zločina selimo u ono što je bilo posle. Kada paralelno pratimo Breivikovo suđenje i rehabilitaciju jednog od ranjenih tinejždera, Viljara, koji usled multiplih rana ponovo uči da hoda. Viljar je dobro koje je preživelo. Breivik je zlo koje civilizacija nije uspela da neutrališe na vreme, a sada nema načina da ga efektno odstrani.
22 July, paradoksalno, s obzirom na relativnu blizinu nemilih događaja (2011) deluje smislenije kao filmski, nego kao politički trenutak. Jer o ovom drugom je već puno toga rečeno, a možda suprotne strane i ne smeju da pokažu šta stvarno misle i šta bi stvarno uradile tim povodom (meni je i dalje neverovatno da od nekih 77 majki i očeva niko nije izgubio glavu i dao oduška svojim emocijama zarad lažne, ali dostižne pravde). 22 July pita šta gledamo dok ga gledamo- rekonstrukciju, reportažu, reinterpretaciju. Šta je simulirana objektivnost u njemu i čemu ona služi? Da li reditelj beži od poruke ili je, naprotiv, grli, ali tamo gde ne očekujemo? 22 July pita i kakav film se može o tom događaju snimiti, kao i da li ga treba snimiti? On parira Van Santovom Elephant time što nije meditacija nečeg sličnog, već neka vrsta ekshumacije.
SELEKTAH: 8/10
Metacritic: 69/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ***/*****
Poput Stevena Soderbergha i Paul Greengrass je svoj (holivudski) angažman osmislio kao neizmeničnu smenu "blokbasterizovanih" akcionih filmova namenjenih širokoj publici (Bourne/Matt Damon ostvarenja) i onih kojima promišlja turobne momente sveta oko sebe i gleda da isprovocira festivalsku publiku (Resurrected, Bloody Sunday, United 93). Njegovo najnovije ostvarenje pripada ovoj drugoj grupi i predstavlja solidan trijumf za Netflixovu filmsku produkciju.
U svetu (ovom zapadnom, naravno), u kome je već počela vladavina milenijalsa, a tek se zahuktava talas Generacije Y, dakle u svetu koji daje sve od sebe da se samozaštiti, samoupozori, samosačuva i koji i najmanji konflikt vidi kao nepotreban i kao demonstraciju nečije patologije, pravo je čudo: 1) da neko snimi ovaj film, 2) da najkomercijalnija "televizija" na svetu preuzme na sebe njegovu produkciju i distribuciju i 3) da ima gledalaca za ovako nešto.
Jer 22 July je, baš kao što to možete očekivati od "gringrasovskog" filma sirovo, surovo, skoro dokumentarističko beleženje jedne brutalne tragedije. I da biste razumeli njegov smisao pozvaću se na ono što njegov glavni "akter", Anders Behring Breivik, daje kao odgovor zašto je uradio "baš" ono što je uradio- "Želeo sam da ih udarim tamo gde će ih najviše boleti". Upravo tako i Paul Greengrass osmišljava svoj film, prikazujući nam kako je izgledao Breivikov teroristički napad koji je rezultirao sa 77 žrtava od kojih su većinu činili tinejdžeri.
Nema dobrog načina da se ispriča ova priča, jer uvek će joj neko, s pravom, nešto zameriti. Ili će biti patetična ili huškačka ili preobjektivna ili hladna ili nedovoljno jasne političke i moralne poruke ili... vi već dodajte. 22 July je stoga u najvećoj meri ladan kao led. Dok Breivik šeta po ostrvu i ubija tinejdžere kao na pejntbol utakmici nećete moći da verujete da se to baš tako desilo, a verovatno "baš" tako jeste. I to relativno brzo. Nećete moći da verujete da su norveški policajci bili toliko pribrani da pred prizorom pobijene dece niko od njih nije izgubio razum i makar zveknuo Breivika nečim. Ni posle, u zatvoru. Ni kada je zatražio medicinsku pomoć jer mu je, izgleda, komadić nečije lobanje posekao prst, pa ne želi da se inficira.
Greengrassov film gubi nešto od svoje savršene hladnoće u drugoj polovini, kada se iz grotla zločina selimo u ono što je bilo posle. Kada paralelno pratimo Breivikovo suđenje i rehabilitaciju jednog od ranjenih tinejždera, Viljara, koji usled multiplih rana ponovo uči da hoda. Viljar je dobro koje je preživelo. Breivik je zlo koje civilizacija nije uspela da neutrališe na vreme, a sada nema načina da ga efektno odstrani.
22 July, paradoksalno, s obzirom na relativnu blizinu nemilih događaja (2011) deluje smislenije kao filmski, nego kao politički trenutak. Jer o ovom drugom je već puno toga rečeno, a možda suprotne strane i ne smeju da pokažu šta stvarno misle i šta bi stvarno uradile tim povodom (meni je i dalje neverovatno da od nekih 77 majki i očeva niko nije izgubio glavu i dao oduška svojim emocijama zarad lažne, ali dostižne pravde). 22 July pita šta gledamo dok ga gledamo- rekonstrukciju, reportažu, reinterpretaciju. Šta je simulirana objektivnost u njemu i čemu ona služi? Da li reditelj beži od poruke ili je, naprotiv, grli, ali tamo gde ne očekujemo? 22 July pita i kakav film se može o tom događaju snimiti, kao i da li ga treba snimiti? On parira Van Santovom Elephant time što nije meditacija nečeg sličnog, već neka vrsta ekshumacije.
SELEKTAH: 8/10
No comments:
Post a Comment