Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Sve do pred kraj Girl (za one koji su gledali: do scene kada Lara odlazi kod komšije drugi put) bio sam van sebe od oduševljenja ovim filmom i time koliko me ni malo nije iznervirao s obzirom na temu kojom se bavi (kao i silina drugih filmova koja endžioovski prati trendove). A onda je reditelj, mladi debitant Lukas Dhont, uradio isto što i većina ovih što mi ogade angažman-putem-filma- pravio se pametan i angažovan preko potrebne mere, i zasrao stvar.
U filmu, čiji jednostavni naziv sasvim odgovara većem delu njegove radnje i studije, bavimo se petnaestogodišnjom Larom, koja je jednom davno bila Victor (kako se, btw, zove i glumac koji je igra), i koja sada želi da bude samo jedna obična cura. I balerina. Čemu je posvećena do bolnih razmera.
Lara živi sa ocem, taksistom, i mlađim bratom Milom. Majka se ne pominje nijednom. Film nam prikazuje njenu pasioniranu posvećenost baletu, koji joj oduzima svo vreme i koji dodatno muči njeno iovako napaćeno telo. Dhontova fenomenalno koristi balet kao alegoriju Larinih životnih muka, odnosno transformacije koju pače treba da prođe da bi stiglo do željenog labuda. Njeno telo koje, ipak, ima mušku konstituciju, iako se ona oseća kao devojka, ne može da uradi iste stvari koje mogu i njene vršnjakinje. I ona krvari prste i lomi kičmu i mršavi preko svake mere. I taj napor personifikacija je njenog napora i goruće želje da postane devojčica.
A to baš ne ide lako, iako podrška stiže sa svih strana i Belgija deluje kao kolevka ljudskog razumevanja za trans osobe. Čak i ono malo tinejdžerskog žackanja (na žurci jedne od devojčica), iako neumesno, može se pripisati nekoj razumnoj radoznalosti, koja, ipak, nastupa inkluzivno prema Lari. Njoj to svakako ne prija.
Snaga ovog filma je u vrhunskoj interpretaciji Victora Polstera koji nam je dočarao jednu slatku, stidljivu, hrabru devojčicu koja trpi nepodnošljiv bol i tek u svojim najintimnijim trenucima iz sebe pušta malo suza, čisto da smanji unutrašnji pritisak. Dhont te stvari orkestrira spontano, intimno, postižući zaista dirljive momente, u kojima žalite osobu, a ne "problem".
Girl tim dokumentarističkim stilom, ali dramski vrlo promišljenih detalja, kreira zaista jedinstven portret jednog života pod ogromnim unutrašnjim naponom. Ne znam da li je i Victor Polster trans osoba i da li se ovaj film oslanja na njegovu biografiju, ali u oba slučaja, mi smo svedoci stvarnih telesnih napora glumca, ozbiljne i studiozne transformacije i iskreno prikazanih osećanja.
Nažalost, Dhont, umesto da svom jednostavnom filmu da i neki tihi, "fejd aut" kraj, koji bi nas ostavio sa osećanjem da mukama nema kraja, on gubi strpljenje i kreira seriju neuverljivih dešavanja, koja deluju dramski nasilno i neutemeljeno, a sve da bi nas uverio u istu stvar na koju je prethodno, pametno, utrošio ceo film- da Lara nema strpljenja i da je želja za promenom urniše iznutra. Šteta.
SELEKTAH: 10/10 za sve do pred kraj i 1/10 za poslednjih 15 minuta
No comments:
Post a Comment