FAF24 / NAŠI I NJIHOVI: TERET

(uprkos trudu i guglanju nisam našao plakat sa srpskim naslovom)

Teret je nedavno osvojio nagradu "Zlatna kolica" za najbolji dugometražni film na Zagrebačkom filmskom festivalu.
Na osnovu mog skromnog poznavanja tamošnje (filmske) elite samo dva tipa srpskih filmova tamo (u Hrvatskoj) mogu da trijumfuju: stvarno dobri i stvarno anti-srpski.

Međutim, kao i za sve stvari na ovom svetu i za ovaj izbor srozani su standardi. Bez obzira koji kriterijum odaberete za verifikovanje Tereta u Zagrebu.

Nisam upoznat sa celom gungulom koja se digla oko njegove produkcije. Niti me interesuje. Od toliko krokodila više ne vidimo ni baru. Ali sam, jebiga, protivu svoje volje, "načuo" o njegovoj navodnoj "anti-srpskosti" i to ga je automatski stavilo na moju listu za gledanje. Jer još uvek pamtim, i celog života ću pamtiti, najuzaludnije-najanti-srpskiji film od svih (koje sam gledao)- Obične ljude, Vladimira Perišića.

I, da krenemo od toga. Nije svaka kritika "srpskih aktivnosti" nužno anti-srpska, pa ni anti-državna (dakle, državna, ne anti-stranka-na-vlasti). Jedan od mojih najnajnajomiljenijih filmova, koji usput samo tako cepa anti-srpskim sentimentom, je Lepa sela, lepo gore u kome se lepi Srbi jedan po jedan lepo rastaju od života jer su iz različitih razloga budale. Međutim, ti razlozi su pametno, emotivno i umetnički sjajno formulisani. Mi razumemo junake, ako ne razumemo njihove postupke. Mi razumemo junake, iako ne odobravamo njihove postupke. Nastupati anti-srpski zapravo znači nastupati vrlo, uprkos svemu i svima, pro-srpski. Da boli, ali da znamo zašto boli.

U ovom filmu, valjda bi trebalo "anti-srpski" da bude to što nam je prikazano kako su leševi (Alabanaca) sa Kosova transportovani u Srbiju i potom pohranjivani u masovne grobnice, tokom bombardovanja, i mimo znanja javnosti. E, sad, o toj stvari se govorilo, koliko se sećam, relativno brzo nakon kraja bombardovanja. Hoću da kažem, da se to radilo, a ne bih imao problema da poverujem da jeste (s obzirom na ekipu koja je vodila i upropastila zemlju)- to nije tajna. Dakle, Teret nam ne otkriva nikakvu istinu. On nam govori ono što smo već manje-više znali. Naročito mi koji ćemo ga uopšte ili do kraja odgledati.

Ako već treba da govorimo o nekakvoj anti-srpskosti ovog filma, onda je bolje anti-srpskim nazvati njegov kukavičluk, s jedne strane, i njegovu umetničku malokaloričnost kada je u pitanju prikazivanje načina na koji se to radilo.

Što se tiče ovog prvog, Teret vrlo oprezno gazi po leševima. Sem glavnog junaka, sve ostalo je manje više "anonimno". Neka hladnjača preuzima se sa nekog parkinga po nekom dogovoru, odvozi na neku lokaciju, gde je nekakvi organi reda dalje preuzimaju i potom vraćaju na dalju vožnju. Ako treba da nas šokira to što obična policija, koja presretne hladnjaču u nekom trenutku, kukavički ustukne pred papirom koji vozač ima kao "legitimaciju", ili to što oni koji dočekuju hladnjaču "negde oko Beograda" nose policijske uniforme, pa vi zaista niste živeli u Srbiji poslednjih trideset (i koliko još više?) godina. NIŠTA se u ovoj državi krupnije ne dešava bez njenog znanja (i odobrenja).

Reditelj, Ognjen Glavonić, čak i taj "teret" tj te leševe prikazuje diskretno i umetnički sofisticirano. Na početku filma, jedna zalepljena lizalica za kuče koje luta oko hladnjače nešto će nam naslutiti. Udarci koji se zlokobno čuju iz hladnjače povremeno tokom vožnje nastaviće da nam profilišu prirodu "tereta", a na kraju, kad vozač, bude prao hladnjaču i kad iz nje "poteknu" jedna ogrlica, jedna hemijska, jedna bojica, bićemo sigurni o čemu se radi. Tj šta su policajci, koje je vozač kroz prozor zgrade video u mraku, izbacivali u raku iz hladnjače. Bili su to POBIJENI LJUDI. Koje nam reditelj NIJE prikazao. U filmu u kome bi nešto takvo MORALO/TREBALO da bude VRLO BITNO. I VIDLJIVO.
Ili biste vi to da pripišete umetničkoj slobodi.
Ja, ipak, kukavičluku. Ili, još gore, amaterizmu.

Toliko o spornom moralu filma i autora.

Na terenu umetničkog dostignuća čeka nas standardni "anti-srpski" angažman većine mlađih srpskih filmskih autora- bedna ideja, bedno, zastarelo i neinventivno realizovana, i sve bez trunke humora.

Junak našeg filma je Vlada, koji je radio u nekoj firmi koja usled bombardovanja ili "usled Srbije" ostaje bez posla, i koji sada, za 100 maraka (koje nam u jednom kadru pokaže "in our face" proveravajući da li su lažne, valjda...), mora da se bavi "svakakvim poslovima". Kako je on ovaj posao dobio, nije objašnjeno, a to bi zapravo bilo vrlo zanimljivo i intrigantno. Vladu igra hrvatski glumac Leon Lučev, i to vrlo solidno za ono što mu je ponuđeno da odglumi. Vi i ja možemo se sporiti koliko je pametno angažovati hrvatskog glumca za spornu i potencijalno goruću "srpsku stvar". Ja mislim da nije. Nimalo nije.

Elem, taj Vlada u Teretu, koji je epizodama atipično siromašan roud muvi, vozi hladnjaču, puši "Vek" i zove ženu da vidi kako joj je prošao bolnički pregled (što, valjda, u našim očima treba da humanizuje i njega i njegove postupke). Usput, neplanirano mu se prišljamči kao suvozač neki tinejdžer koji je namerio da stigne do Minhena. I on ima "simboličnu" biografiju- on je iz Beograda, ali je zbog očevog premeštaja završio na Kosovu, pa i jeste i nije odatle. On je roker, u nekom melodičnom hardkor bendu, i dozlaboga je iritantan (u odličnoj interpretaciji Pavla Čemerikića), te gledaocu veći deo njihove zajedničke vožnje nije jasno što ga Vlada nije izbacio.
Ili ubacio u hladnjaču.
(ne zamerite na fori)

Njih dvojica su kao, valjda, dve suprostavljene vizije. Jedna koja pristaje, i trpi, i druga, koja trpi, ali neće više. I beži. I treba da beži, ako mene pitate. Međutim, njihov odnos je potpuno nerazrađen, bez nekih interesantnih detalja, čak i proživljenih trenutaka. Reditelj će ih tokom vožnje dovesti u jednu kafanu u kojoj je svadba (za vreme bombardovanja?! aj, dobro), sve sa pucanjem "četnika". I tu ćemo biti svedoci klišeiziranih primera "srpske obesti"- od pucanja, preko alkohola i zlostavljanja, do potpune i psihopatske indiferentnosti spram, ako sam dobro video, pobacanih ljudskih kostiju u kanalu podno restorana.

Tu će se desiti i jedan interesantan trenutak, koji bi trebalo da bude slika autorovog cinizma spram teme. Jedan Jugo udariće u jednu Askonu, i iz gepeka koji će se otvoriti pobeći će tri balona punjena helijumom. Koji će na kraju filma završiti u granju nedaleko od vozačeve zgrade. Simbolična slika tereta koji se ne da "zatvoriti", sakriti i koji nas progoni. Možda će neko od vas asocijaciju šarenih, slavljeničkih balona i pobijenih Albanaca naći neumesnom. Ja samo mislim da je glupa. Jer što šta bih mogao da prihvatim kao srpsko rezonovanje pobijenih Albanaca, ali da smo baš proslavljali hladnjače, sumnjam.

Dakle, tokom vožnje ispunjene soc-realističkim pričama, usput smo svedoci i u travu i u zaborav zaraslih spomenika slavnoj, partizanskoj prošlosti. Kako je Vladin otac bio partizan (pa još Leka!), pa još na Sutjesci, reditelj i na tom frontu (pun intended) pravi paralelu sa tim za šta i kako su se očevi borili, a za šta i kako njihovi sinovi. Slava vs sramota oca i sina prikazani su kao nešto što se implicitno ne dovodi u pitanje. Bez obzira što Vlada nije borac u ratu. Već njegov dobrovoljni kolaboracionista, da tako kažem.

Na kraju, kad upoznamo Vladinog sina, svedoci smo nekakve neo-hipijevske poruke, gde mladi pokazuju penis ratu i NATO-u (ako je ono što gori bio penis), možda i Srbiji i njenoj politici, a Vladin sin, u verovatno najgluplje artikulisanoj anti-ratnoj poruci ikada, poručuje i nama i svojoj devojci- da će da napravi bend.

Teret bi da govori o teretu srpske nacije. Koji i dalje nosimo, a mnogi i ne znaju da ga nose ili da treba da ga nose. Ali to čini anemičnim i neatraktivnim filmskim jezikom, podrazumeva svoju moralnu poziciju (kao ispravnu) i tera nas da se konfrontiramo sa "istorijskom činjenicom", a ne junacima i pričom, čime sam sebe dezavuiše iz dijaloga.

Drugim rečima, evo odgledao sam Teret i sve se slažem sa autorom oko toga šta se dešavalo i verovatno delim sentiment i jačinu osude istog, ali ponuđeni film ni po čemu nećemo pamtiti jednom kada javnost vazda gladna tabloidnih duela nađe nešto drugo da se glođe. Šteta.

SELEKTAH: 3/10