(nisam našao poster sa srpskim tj crnogorskim naslovom)
"Ja nemam ništa. A ti imaš noć." kaže jedan od junaka ovog filma, brodogradar koji je ostao bez brodogradilišta, bez posla, bez života, bez smisla. Tim redom.
Jedni su ostali bez svega, a drugi na sve to ostaju i bez njih, ili jedni bez drugih. I to je, negde, tema ovog crnogorskog socijalnog arthausa.
U svom dugometražnom debiju Ivan Salatić u poprilično eliptičnom (htedoh da napišem- epileptičnom, i ne bih mnogo pogrešio) stilu priča priču o kratkom boravku jedne Sanje u malom, rodnom, primorskom gradiću iz koga je nedavno i poslednje parče nekada moćne brodogradarske industrije iseljeno u Tursku. Iz par kadrova shvatamo da je ona radila na nekom trajektu ili kruzeru, nakon čega se par dana potucala po Đenovi, da bi se vratila u Crnu Goru, gde je čeka dete i muž, koje je napustila, pored brata, i majke i oca koji su se (u međuvremenu?) razišli.
Nema posla za stare, samo vreme koje je stalo i ima ga na pretek. Mladi provode vreme u nekakvim hermetičnim zanimacijama bez ideje o budućnosti. Najmlađi su puni besa i Salatić troši brojne scene da nam pokaže da je Sanjin sin u želji da testira granice realnosti već u domenu samopovređivanja. Sanja ima još emocija za bivšeg muža, ali on izgleda nema petlje da se otisne sa njom, natrag u svet. A možda oseća da ona to i ne želi. U zavisnosti kako interpretirate njegovu tragičnu sudbinu moguće je i jedno i drugo, a možda samo, kao i svi u gradiću, nije imao sreće.
I tu i takvu priču, o smrti malo grada, a naročito usled odlaska velike industrije, i tegobi koja ona ostavlja u životima preživelih radnika čuli smo već toliko puta (možda na najlepši način u Larcentovoj Svagdanjoj borbi). Salatićev film, iako pseudo-poetski, ipak, obitava u rudimentarnim, opštim mestima tih posledica, a kao kontrast koristi dokumentarne snimke "slavne prošlosti", ne nudeći neku naročitu interpretaciju te "slave".
Na sve to, Ti imaš noć je neočekivano prevaziđene naracije i stila. Sa tromim i monotonim ritomom koji definiše i radnju i govor unutar statično snimljenih kadrova koji skoro da identično traju, zamirući u uvek istim zatamnjenjima. Nekakav vizuelni haiku smenjuje se sa pozorišno postavljenim situacijama u kojima svi junaci govore istim, umrtvljenim ritmom, ostavljajući nas u dilemi da li prisustvujemo surovo loše osmišljenom surovom realizmu ili surovo lošoj poetskoj viziji. Svaka scena u naporu je da zgusne i oteža gledanje, da prazninu rečenog ispuni nekakvom poentom nedorečenog ili utišanog.
Mislim da pošten i relativno nagledan gledalac već posle desetak minuta filma ima predstavu koji tip filma, priče, poente ga čeka u nastavku i Salatić skoro bezgrešno to obećanje ispunjava.
S obzirom na solidnu angažovanost filma i njegov apel da se porazmisli o ubijanju malih sredina velikim potezima, apsolutno sam siguran da i u nekim komotnijim okolnostima (od Festivala), recimo na televiziji, mejnstrim publika neće pogledati ovaj film, a, i sudeći po broju okupljenih na večerašnjoj projekciji, nisam siguran ni da će "elitne jedinice" biti zainteresovanije da kroz Ivanovo oko pogledaju o čemu se radi. Kome i čemu onda sve?
Fali žestine, strasti, autentičnije priče, ako ne i ličnijeg pogleda na stvari, fali očiglednijih razloga zašto da odgledamo.
Gledajte Živka Nikolića, a ne Sokurova i "tajvanske poetičare".
Imaju dve-tri lepe scene. Kada momak vozi Sanju po ivici raskopanog kratera. Kada talasi divljaju. Kada brodogradar sa Sanjinm bratom hoda kroz onu šumu od tankih drva i skoro se utapa u nju svojom fizionomijom. Eto.
SELEKTAH: 3/10
Jedini narod (& narodnost) koji ne podnosim jeste crnogorski; Vujanović je mogući izuzetak, ali bar sledeći put do Skoplja neću moći da ga pitam gde je njima Milčo (gde je njima Mizar). A tu je i igra reči na tragu (kultne) Moći veštica, ć ć ć
ReplyDeletep. s. ako ovo čita osnivač sad nepostojećeg bloga Dirty South, i on je izuzetak.