Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Metacritic: 66/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
Na ovaj naslov sam naišao u recenziji za Jusqu'a Le Garde o kome sam vam pisao pre par nedelja. Čini mi se da je autor rekao isto što ću sada i ja- tamo gde Le Garde počinje, L'economie du couple završava. Dakle, pred našim očima odvija se aktivno-skoro agresivno finale jednog braka, sa dvoje dece, sa svim onim banalnim problemima koje dve zaljubljenih ni u najzaljubljenijim snovima ne bi mogli da anticipiraju. Kako se udaljiti, kako se podeliti, kako ne pocepati nedeljivo.
Kada su ovakvi, problemski, poetsko-dokumentaristički (dakle, vrlo realistični) filmovi u pitanju, niko to ne radi bolje od "francuza", Zvyagintseva i Farhadija. Od živih.
O naboju mojih očekivanja najbolje govori da sam sebi pribavio skoro sve filmove Joachima Lafossea, i pre nego što sam ovaj pustio.
L'economie du couple nije mnogo izneverio, i svakako je bolji film od Jusqu'a la garde, koji je daleko hvaljeniji i nagrađivaniji. U njegovom vezu raspleta jedne veze (o, bože, šta li sam počinio ovde upravo?!!) nedostaje spontano ukrojenih detalja (nastavljam...) čije emocionalne žaoke, često, kao u ruskim filmovima, ostaje vidljive samo oku gledaoca. Ili Ashgara Farhadija.
S jedne strane imamo prelepu Marie (Berenice Bejo), a s druge arpasko-hrvatsko izgledajućeg Borisa (Cedric Kahn). I njihove bliznakinje. Koje su uzrasta kao Eli i povremeno izluđujućeg ponašanja kao i njihova srpska vršnjakinja. Iako se, (samo meni?) očigledno ne radi o "nejtiv" Francuzima, Lafosse tu "kulturnu" razliku nigde ne otvara. To napominjem samo u kontekstu što je gledaocu tako nešto možda (pre)očigledno, pa se pita kako taj momenat apsolutno nigde ne figurira u njihovom raskidu. Čak i ako se radi o vanserijskom primeru inkluzije i adaptacije "na francusko", ostaje dilema da li je njihovo "materijalističko" poprište možda baš taj "mali", ali "neimenovani" doprinos "svoje" kulture.
Ona već godinama vuče njihovo domaćinstvo, naročito materijalno. Iako ga je nekada volela, sada više ne. Čak ga i mrzi i sve što on radi, jer ne može da poveruje da ga je nekada volela, a sad se u njoj lome osećanja prezira i samoprezira usled nedostatka empatije i milosti. Oni koji su voleli, pa mrzeli, razumeju taj srčani kurcšlus. Taj trenutak kada osetite da vas sve ono što ste snopleli danima, nedeljama, godinama, postaje mreža koja vas drži, ne pušta i davi.
Lafosse dosta strpljivo pokazuje kako emocije u toj situaciji nikada nisu što bi želele da budu, lepo se igra tenzijom i neprijatnostima koje ona kreira, kroz sitne detalje pokazuje velike procepe. Za Marie i Borisa očigledno više sreće nema, iako se oboje, u različitim navratima (on u svima?) bore protiv toga. Oni nisu idealni, oni nisu žrtve, oni nemaju plan. L'economie du couple je nešto što svakome od nas može da se desi. Makar jednom.
Razrešenje situacije možda dolazi neplanirano, kao verovatno, upozoravajuće, simbolično, poražavajuće, ali previše "filmski" za film koji je tako predano posvećen "životu". Anhepiend je optimističan, i nisam poverovao u njega. Mislim da Lafosse nije umeo da završi film, iako većina ovih stvari uglavnom ovako završava. Očekivao sam onaj mali procenat retkih i manje poznatih rešenja. Da protka i prožme sve ono što nam se do tog trenutka u filmu činilo prozaičnim i nedovoljno izbrušenim.
SELEKTAH: 7plus/10
Metacritic: 66/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
Na ovaj naslov sam naišao u recenziji za Jusqu'a Le Garde o kome sam vam pisao pre par nedelja. Čini mi se da je autor rekao isto što ću sada i ja- tamo gde Le Garde počinje, L'economie du couple završava. Dakle, pred našim očima odvija se aktivno-skoro agresivno finale jednog braka, sa dvoje dece, sa svim onim banalnim problemima koje dve zaljubljenih ni u najzaljubljenijim snovima ne bi mogli da anticipiraju. Kako se udaljiti, kako se podeliti, kako ne pocepati nedeljivo.
Kada su ovakvi, problemski, poetsko-dokumentaristički (dakle, vrlo realistični) filmovi u pitanju, niko to ne radi bolje od "francuza", Zvyagintseva i Farhadija. Od živih.
O naboju mojih očekivanja najbolje govori da sam sebi pribavio skoro sve filmove Joachima Lafossea, i pre nego što sam ovaj pustio.
L'economie du couple nije mnogo izneverio, i svakako je bolji film od Jusqu'a la garde, koji je daleko hvaljeniji i nagrađivaniji. U njegovom vezu raspleta jedne veze (o, bože, šta li sam počinio ovde upravo?!!) nedostaje spontano ukrojenih detalja (nastavljam...) čije emocionalne žaoke, često, kao u ruskim filmovima, ostaje vidljive samo oku gledaoca. Ili Ashgara Farhadija.
S jedne strane imamo prelepu Marie (Berenice Bejo), a s druge arpasko-hrvatsko izgledajućeg Borisa (Cedric Kahn). I njihove bliznakinje. Koje su uzrasta kao Eli i povremeno izluđujućeg ponašanja kao i njihova srpska vršnjakinja. Iako se, (samo meni?) očigledno ne radi o "nejtiv" Francuzima, Lafosse tu "kulturnu" razliku nigde ne otvara. To napominjem samo u kontekstu što je gledaocu tako nešto možda (pre)očigledno, pa se pita kako taj momenat apsolutno nigde ne figurira u njihovom raskidu. Čak i ako se radi o vanserijskom primeru inkluzije i adaptacije "na francusko", ostaje dilema da li je njihovo "materijalističko" poprište možda baš taj "mali", ali "neimenovani" doprinos "svoje" kulture.
Ona već godinama vuče njihovo domaćinstvo, naročito materijalno. Iako ga je nekada volela, sada više ne. Čak ga i mrzi i sve što on radi, jer ne može da poveruje da ga je nekada volela, a sad se u njoj lome osećanja prezira i samoprezira usled nedostatka empatije i milosti. Oni koji su voleli, pa mrzeli, razumeju taj srčani kurcšlus. Taj trenutak kada osetite da vas sve ono što ste snopleli danima, nedeljama, godinama, postaje mreža koja vas drži, ne pušta i davi.
Lafosse dosta strpljivo pokazuje kako emocije u toj situaciji nikada nisu što bi želele da budu, lepo se igra tenzijom i neprijatnostima koje ona kreira, kroz sitne detalje pokazuje velike procepe. Za Marie i Borisa očigledno više sreće nema, iako se oboje, u različitim navratima (on u svima?) bore protiv toga. Oni nisu idealni, oni nisu žrtve, oni nemaju plan. L'economie du couple je nešto što svakome od nas može da se desi. Makar jednom.
Razrešenje situacije možda dolazi neplanirano, kao verovatno, upozoravajuće, simbolično, poražavajuće, ali previše "filmski" za film koji je tako predano posvećen "životu". Anhepiend je optimističan, i nisam poverovao u njega. Mislim da Lafosse nije umeo da završi film, iako većina ovih stvari uglavnom ovako završava. Očekivao sam onaj mali procenat retkih i manje poznatih rešenja. Da protka i prožme sve ono što nam se do tog trenutka u filmu činilo prozaičnim i nedovoljno izbrušenim.
SELEKTAH: 7plus/10
No comments:
Post a Comment