Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Metacritic: 83/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
Ukratko: Ako ste prošle godine gledali ruski Loveless, onda će vam ovaj film o post-festumu nakon sloma porodice (preko kičme njenog najmlađeg člana) izgledati nedovoljno dramatično i tragično. Iako nije tako.
Ukratko: Ceo film izgleda kao NGO film protiv porodičnog nasilja. Koji ukazuje na moguće propuste čak i najtemeljnijih sudskih odluka. Koji demonstrira probleme koje porodica može imati sa napasnikom, čak i kada se raziđe od njega. Koji pokazuje dokle stvar može da kulminira. Kao i da komšije ne treba da zatvaraju oči ili vrata pred tim. Što nam je na kraju, majkemiMire, bukvalno tako i rečeno.
Prošlogodišnji osvajač venecijanskog Srebrnog mede (wtf?!!), i debitantsko ostvarenje (još jednog glumca) Xaviera Legranda, ima fenomenalan kast i par fenomenalno uverljivih, skoro divljih scena, u kojima proključa tenzija. Skoro ceo svoj ugođaj duguje glumcima koji igraju oca i sina, koji su to samo na papiru. Međutim, film propušta da objasni dva glavna aktera, naročito majku, i samim tim da, makar, objasni kako se otac zatekao u tako jezivoj ulozi. I vaša nada da će neko objašnjenje stići, kao i drama ovog filma, tinja od početka, ali na kraju se sve svodi da je on nasilnik, uvek bio i ostao. Što tragediju srozova na skoro eksplojtejšn verziju kućnog nasilja koja dejstvuje kao predigra nekog Halloween slešera ili sličnog filma u kome očigledni negativac maltretira nekoga, sve do njihove smrti.
Bojim se da prestižni film mora, ipak, da ponudi malo više kompleksnosti i da ne bude ovoliko jednostran, čak i kada je preubedljiv u tome. Jer naša kontemplacija nad čitavom stvari ostaje slična onoj koju imamo kada u crnoj hronici pročitamo da je neki ludak izrokao majku u socijalnom centru. Sa ocem koji je toliko jednostrano kriv za sve, nećemo se pitati ni kako je, ni zašto tako nešto moguće. A sve deluje da reditelj ništa drugo nije ni hteo nego da se samo složimo sa njim, i izaplaudiramo mu na tome.
Što je retko slučaj sa mojim tražnjama od filma koji sebe vidi kao prestižni materijal.
SELEKTAH: 5minus/10
Metacritic: 83/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
Ukratko: Ako ste prošle godine gledali ruski Loveless, onda će vam ovaj film o post-festumu nakon sloma porodice (preko kičme njenog najmlađeg člana) izgledati nedovoljno dramatično i tragično. Iako nije tako.
Ukratko: Ceo film izgleda kao NGO film protiv porodičnog nasilja. Koji ukazuje na moguće propuste čak i najtemeljnijih sudskih odluka. Koji demonstrira probleme koje porodica može imati sa napasnikom, čak i kada se raziđe od njega. Koji pokazuje dokle stvar može da kulminira. Kao i da komšije ne treba da zatvaraju oči ili vrata pred tim. Što nam je na kraju, majkemiMire, bukvalno tako i rečeno.
Prošlogodišnji osvajač venecijanskog Srebrnog mede (wtf?!!), i debitantsko ostvarenje (još jednog glumca) Xaviera Legranda, ima fenomenalan kast i par fenomenalno uverljivih, skoro divljih scena, u kojima proključa tenzija. Skoro ceo svoj ugođaj duguje glumcima koji igraju oca i sina, koji su to samo na papiru. Međutim, film propušta da objasni dva glavna aktera, naročito majku, i samim tim da, makar, objasni kako se otac zatekao u tako jezivoj ulozi. I vaša nada da će neko objašnjenje stići, kao i drama ovog filma, tinja od početka, ali na kraju se sve svodi da je on nasilnik, uvek bio i ostao. Što tragediju srozova na skoro eksplojtejšn verziju kućnog nasilja koja dejstvuje kao predigra nekog Halloween slešera ili sličnog filma u kome očigledni negativac maltretira nekoga, sve do njihove smrti.
Bojim se da prestižni film mora, ipak, da ponudi malo više kompleksnosti i da ne bude ovoliko jednostran, čak i kada je preubedljiv u tome. Jer naša kontemplacija nad čitavom stvari ostaje slična onoj koju imamo kada u crnoj hronici pročitamo da je neki ludak izrokao majku u socijalnom centru. Sa ocem koji je toliko jednostrano kriv za sve, nećemo se pitati ni kako je, ni zašto tako nešto moguće. A sve deluje da reditelj ništa drugo nije ni hteo nego da se samo složimo sa njim, i izaplaudiramo mu na tome.
Što je retko slučaj sa mojim tražnjama od filma koji sebe vidi kao prestižni materijal.
SELEKTAH: 5minus/10
No comments:
Post a Comment