Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Metacritic: 83/100
The Guardian: ****/*****
Gledajući ovaj film razmišljao sam kako bi zapravo trebalo da izgleda "idealan" Netflix film. Mislim, od kada je televizija izmišljena postojalo je nešto što se zvalo "TV filmom" i što je svojom temom, produkcijom i planiranim umetničkim dometom odgovaralo na relativno specifične okolnosti svog izvođenja. Netflix kao da zanemaruje te okolnosti i surovu činjenicu da će njegov film ljudi gledati u svom domu, zavaljeni u fotelju ili trosed, sa telefonom i grickalicama, pa i veceom, pri ruci, impresionirani jedino činjenicom da skoro sve što im se dešava (od navedenog) mogu da pauziraju.
Netflix je do sada, od filmova koje je samostalno proizveo i kojima se hvali, mahom mašio tu, primarnu, "namenu" svojih filmova. Dobar deo njih takmičio se sa bioskopskim ugođajem, sa filmovima koji će biti na većem i glasnijem platnu, koji će se gledati sa nepoznatim ljudima, bez mogućnosti pauziranja, možda i sa većim umetničkim i ostalim očekivanjima. Netflixovi filmovi su se sa svim tim, rekao bih, bespotrebno takmičili, a da ni jednog trenutka nisu pauzirali (pun intended) da razmisle- kakav je to film koji "samo" Netflix može da ponudi?
Mislim da je treći film Tamare Jenkins, Private Life (čiji The Savages i dalje mislim da sam gledao, ali ga se ne sećam), odgovor na to pitanje i jedan od mogućih prototipa (prototipova, Krstev?!) dobrog Netflix filma.
Private Life je relativno mali, bolje reći "privatan" film, koji se lako useljava u svačiji dom, jer u njegovoj srži leže brojne teme o kojima se može, lako, uz grickalice i pauze, u svako doba, naročito na četu, debatovati u nedogled. A pri tome stvar je relativno relevantna za uzrast od 25 do 45 godina, koji je "bolja polovina" "core targeta" svega što se danas proizvodi.
Dakle, u Private Life, jedan pozorišni reditelj, Richard (vazda pouzdan Paul Giamatti), i njegova partnerka, pozorišna autorka, Rachel (vazda ista i malo drugačija Kathryn Hahn), u svojim "ozbiljnim četrdesetim" pokušavaju na sve načine da dobiju dete. Usvajanjem, vantelesnom oplodnjom, preko surogat majke... Već dobrano očajni. Već solidno obogaljenog odnosa usled sve aktunijeg pritiska te namere tj činjenice da je vremena sve manje i manje, kao i da im ništa ne ide na ruku. A još manje od ruke.
Film je realizovan u duhu post-Woody Allenovskih komedija, koje na njemu sličan način tretiraju nešto ozbiljnije teme, s malčice više crnpurastog humora i emocionalnih žaoka. Kao Noah Baumbach, recimo. Ili bilo koji bolji dramedy na televiziji.
Ono što Private Life u izvesnoj meri čini "televizičnijim" u odnosu na slične sadržaje (i naročito druge filmove) jeste što je na dobar i dramski zanimljiv način razvio debatu i nas, gledaoce, uključio u istu. Naši junaci se svako malo susreću na novim problemom i iskušenjem, i nekako "zajedno sa nama" krče put dalje. Mi smo tu da osetimo njihove dileme i njihove muke. I Jenkinsova vrlo pragamtično i pametno zaobilazi žanrovske klišee (iako ne beži od žanra) i drži dinamiku svoje priče na istom nivou od početka do kraja. Kao i nivo humora, bez čega bi se se sve ovo stropoštalo u Lifetime film (koji, opet, zna da napravi "televizijski film" na manje-više istim premisama).
Kraj je, skoro kao i u Sopranos (koje parodira?!), pametan, nervozan, smešan i tragičan. Što su reči kojima bih opisao i ceo film, kao i raspon svojih osećanja tokom gledanja.
SELEKTAH: 9/10
Metacritic: 83/100
The Guardian: ****/*****
Gledajući ovaj film razmišljao sam kako bi zapravo trebalo da izgleda "idealan" Netflix film. Mislim, od kada je televizija izmišljena postojalo je nešto što se zvalo "TV filmom" i što je svojom temom, produkcijom i planiranim umetničkim dometom odgovaralo na relativno specifične okolnosti svog izvođenja. Netflix kao da zanemaruje te okolnosti i surovu činjenicu da će njegov film ljudi gledati u svom domu, zavaljeni u fotelju ili trosed, sa telefonom i grickalicama, pa i veceom, pri ruci, impresionirani jedino činjenicom da skoro sve što im se dešava (od navedenog) mogu da pauziraju.
Netflix je do sada, od filmova koje je samostalno proizveo i kojima se hvali, mahom mašio tu, primarnu, "namenu" svojih filmova. Dobar deo njih takmičio se sa bioskopskim ugođajem, sa filmovima koji će biti na većem i glasnijem platnu, koji će se gledati sa nepoznatim ljudima, bez mogućnosti pauziranja, možda i sa većim umetničkim i ostalim očekivanjima. Netflixovi filmovi su se sa svim tim, rekao bih, bespotrebno takmičili, a da ni jednog trenutka nisu pauzirali (pun intended) da razmisle- kakav je to film koji "samo" Netflix može da ponudi?
Mislim da je treći film Tamare Jenkins, Private Life (čiji The Savages i dalje mislim da sam gledao, ali ga se ne sećam), odgovor na to pitanje i jedan od mogućih prototipa (prototipova, Krstev?!) dobrog Netflix filma.
Private Life je relativno mali, bolje reći "privatan" film, koji se lako useljava u svačiji dom, jer u njegovoj srži leže brojne teme o kojima se može, lako, uz grickalice i pauze, u svako doba, naročito na četu, debatovati u nedogled. A pri tome stvar je relativno relevantna za uzrast od 25 do 45 godina, koji je "bolja polovina" "core targeta" svega što se danas proizvodi.
Dakle, u Private Life, jedan pozorišni reditelj, Richard (vazda pouzdan Paul Giamatti), i njegova partnerka, pozorišna autorka, Rachel (vazda ista i malo drugačija Kathryn Hahn), u svojim "ozbiljnim četrdesetim" pokušavaju na sve načine da dobiju dete. Usvajanjem, vantelesnom oplodnjom, preko surogat majke... Već dobrano očajni. Već solidno obogaljenog odnosa usled sve aktunijeg pritiska te namere tj činjenice da je vremena sve manje i manje, kao i da im ništa ne ide na ruku. A još manje od ruke.
Film je realizovan u duhu post-Woody Allenovskih komedija, koje na njemu sličan način tretiraju nešto ozbiljnije teme, s malčice više crnpurastog humora i emocionalnih žaoka. Kao Noah Baumbach, recimo. Ili bilo koji bolji dramedy na televiziji.
Ono što Private Life u izvesnoj meri čini "televizičnijim" u odnosu na slične sadržaje (i naročito druge filmove) jeste što je na dobar i dramski zanimljiv način razvio debatu i nas, gledaoce, uključio u istu. Naši junaci se svako malo susreću na novim problemom i iskušenjem, i nekako "zajedno sa nama" krče put dalje. Mi smo tu da osetimo njihove dileme i njihove muke. I Jenkinsova vrlo pragamtično i pametno zaobilazi žanrovske klišee (iako ne beži od žanra) i drži dinamiku svoje priče na istom nivou od početka do kraja. Kao i nivo humora, bez čega bi se se sve ovo stropoštalo u Lifetime film (koji, opet, zna da napravi "televizijski film" na manje-više istim premisama).
Kraj je, skoro kao i u Sopranos (koje parodira?!), pametan, nervozan, smešan i tragičan. Što su reči kojima bih opisao i ceo film, kao i raspon svojih osećanja tokom gledanja.
SELEKTAH: 9/10
No comments:
Post a Comment