Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Metacritic: 85/100
Niko neće da priča priču, svi hoće da drže lekciju.
Support the Girls je (trebalo da bude) jedan od onih filmova u kojima pratimo jedan dan u životu nekog junaka u kome se sve uzburka, sve promeni i nešto od stvari ostane zauvek isto.
Takva junakinja je ovde Lisa, menadžerka jednog od onih dajnera pored puta u kome vreme provodi mahom lokalna klijentela. Ona se iz sve snage trudi da svoj posao radi pošteno, da svojim opskurno obučenim radnicama (jer profil sumnjivo "porodičnog restorana" to traži) pruži sigurne i respektabilne uslove rada, a pri tome gleda i da na privatnom planu izdrži muža koji ne vidi sve njenim očima.
U "danu" u kome je zatičemo, jedna radnica je imala sudar sa dečkom i Lisa pokreće skupljanje novca za njenog advokata (radnice će prati automobile mušterijama), jedna druga radnica je dovela dete na posao, jedan rođak jednog od kuvara se zaglavio u ventilacionim cevima u pokušaju da opljačka dajner preko noći, popucali su kablovi kablovske, a popodne je važan sportski meč (naročito za mušterije), Lisa treba da sa mužem obiđe novu lokaciju za novi dom... Stvari se samo roje i slabo skidaju sa spiska.
Međutim, negde na pola filma, gde bi već uveliko trebalo da uživamo u zakomplikovanim posledicama ovako zgusnute ekspozicije, film se raspadne, ulazi u svoj realističkije-nego-što-smo-očekivali-postavljeni dekrešendo i iz solidno započete priče (koju jesmo čuli nemali broj puta) počinje da taksativno niže sve probleme i poruke radnih (afro-američkih) žena u raljama šovinističkog kapitalizma. O nekakvom dometu takve poruke, pa i o njenom kvalitetu, najbolje govori što se film završava scenom u kojoj tri žene vrište na krovu dajnera.
Film je režirala velika simpatija američkog festivalskog kružooka, Andrew Bujalski, čiji film Computer Chess, evo, pokušavam već treću godinu da završim. Kao reditelj čiji sam profil "osećao" kao iznikao iz mumblecore estetike, Bujalski ovde pokušava da napravi svoj pametni mejnstrim proboj, mudro sabirajući par vrlo aktuelnih tema u nečemu što bi, inače, bila simaptična satira i ništa više. Međutim, kao reditelju iščašenih ostvarenja njemu očigledno fali scenario (i ovaj je sam napisao) ili iskustvo da napravi žanrovski film. I onda ispada da su sve mane ovog filma, zapravo njegovi kreativni dometi u odnosu na ono što bi dao žanr, a ja ostajem zbunjen pred ovako "vatrenim" reakcijama kritike.
SELEKTAH: 4plus/10
Metacritic: 85/100
Niko neće da priča priču, svi hoće da drže lekciju.
Support the Girls je (trebalo da bude) jedan od onih filmova u kojima pratimo jedan dan u životu nekog junaka u kome se sve uzburka, sve promeni i nešto od stvari ostane zauvek isto.
Takva junakinja je ovde Lisa, menadžerka jednog od onih dajnera pored puta u kome vreme provodi mahom lokalna klijentela. Ona se iz sve snage trudi da svoj posao radi pošteno, da svojim opskurno obučenim radnicama (jer profil sumnjivo "porodičnog restorana" to traži) pruži sigurne i respektabilne uslove rada, a pri tome gleda i da na privatnom planu izdrži muža koji ne vidi sve njenim očima.
U "danu" u kome je zatičemo, jedna radnica je imala sudar sa dečkom i Lisa pokreće skupljanje novca za njenog advokata (radnice će prati automobile mušterijama), jedna druga radnica je dovela dete na posao, jedan rođak jednog od kuvara se zaglavio u ventilacionim cevima u pokušaju da opljačka dajner preko noći, popucali su kablovi kablovske, a popodne je važan sportski meč (naročito za mušterije), Lisa treba da sa mužem obiđe novu lokaciju za novi dom... Stvari se samo roje i slabo skidaju sa spiska.
Međutim, negde na pola filma, gde bi već uveliko trebalo da uživamo u zakomplikovanim posledicama ovako zgusnute ekspozicije, film se raspadne, ulazi u svoj realističkije-nego-što-smo-očekivali-postavljeni dekrešendo i iz solidno započete priče (koju jesmo čuli nemali broj puta) počinje da taksativno niže sve probleme i poruke radnih (afro-američkih) žena u raljama šovinističkog kapitalizma. O nekakvom dometu takve poruke, pa i o njenom kvalitetu, najbolje govori što se film završava scenom u kojoj tri žene vrište na krovu dajnera.
Film je režirala velika simpatija američkog festivalskog kružooka, Andrew Bujalski, čiji film Computer Chess, evo, pokušavam već treću godinu da završim. Kao reditelj čiji sam profil "osećao" kao iznikao iz mumblecore estetike, Bujalski ovde pokušava da napravi svoj pametni mejnstrim proboj, mudro sabirajući par vrlo aktuelnih tema u nečemu što bi, inače, bila simaptična satira i ništa više. Međutim, kao reditelju iščašenih ostvarenja njemu očigledno fali scenario (i ovaj je sam napisao) ili iskustvo da napravi žanrovski film. I onda ispada da su sve mane ovog filma, zapravo njegovi kreativni dometi u odnosu na ono što bi dao žanr, a ja ostajem zbunjen pred ovako "vatrenim" reakcijama kritike.
SELEKTAH: 4plus/10
No comments:
Post a Comment