Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Metacritic: 76/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
Kao što i sami možete da pročitate, ja sam veoma voleo prethodni film Jean-Stephane Sauvairea, Johnny Mad Dog. Bio je to brutalan, sirov i muški film. Što su otprilike atributi kojima se i A Prayer Before Dawn može opisati, ali i jedini koji idu u prilog vašoj eventualnoj nameri da ga pogledate.
Sauvaire je lukavo informacije o tome da mu je film baziran na istoimenim memoarima boksera Billy-ja Moore stavio na kraj filma, pa moja agresivna nezainteresovanost za materijal nije bila aktivirana na samom početku kada nas reditelji-idioti iz samo sebi znanih razloga obično obraduju time da je njihov film "zasnovan na istinitoj priči". S druge strane, A Prayer... se bavi stvarima vrlo specifičnim i to sa pozamašnim "insajtom" da ćete verovatno i sami već nakon prve trećine krenuti da razmišljate da li su glavni glumac ili reditelj, ili obojica, i sami prošli kroz ovo što im se dešava.
Engleski glumac Joe Cole, igra (mada je to uvredljiv eufemizam za demonstrirani napor) boksera Billy-ja Moore koji nakon polu-ilegalnog bavljenja boksom na Tajlandu (i drugim sličnim krimi aktivnostima) završava u tamošnjem zatvoru, gde njegove zemaljske muke tek počinju. Billy je izložen prizorima brutalnog seksualnog zlostavljanja (na sreću, samo kao posmatrač), potpunoj indiferentnosti istetoviranih zatvorenika, religioznim diskriminacijama (koje forsiraju stražari protiv islamskih zatvorenika), a na sve to u zatvor stiže kao zavisnik od heroina, pa mora na sve načine da se snalazi da mu i ta navika ne bi došla glave.
Kao praktikant neke forme kik-boksa ili kik-boksa (moje razaznavanje je primitivno), Billy relativno brzo stiče nekakvo poštovanje u vlažnoj i znojavoj stajskoj ćeliji u kojoj poput sardina provodi dane sa još stotinak komrada. Uskoro će mu simpatije "damadečka" omogućiti da se malo bolje pozicionira u hijerarhiji zatvora, a zapravo glavni deo film odlazi na fazu u kojoj Billy postaje deo zatvorskog tima, spreman da brani boje svoje postaje. Čime stiče škrte simpatije upravnika i bolje uslove za opstanak.
Na terenu autentičnosti, A Prayer Before Dawn deluje skoro kao dokumentarac koje su snimili graške znoja na čelu i ramenima nekog od zatvorenika, jer je toliko "između" onoga što se dešava i sve oko njega je "pre-autentično". U tom smislu, Sauvaireu treba skinuti kapu kako god je to postigao. Imaćete 4D iskustvo iz prve ruke. Moji komplimenti odlaze i Joeu Coleu koji je, kao praktično jedini očigledni "igrani" element, odradio solidan posao, ali, moram reći, kao još jedan "mutavi" bokser ovaj put zarobljen u nešto trejnspotingskijim okolnostima. Ovde je pored glume trebalo i preživeti neke stvari.
Moja velika zamerka odnosi se na to da film toliko posvećen autentičnosti svog pričanja završava kao neka malčice manje "romantična" verzija epizode o Rocky-ju, sve sa pojavom "pravog" Billy-ja Moorea na kraju, u ulozi Billy-jevog oca. Srećom, on samo ćuti i gleda u kameru. Mislim da ta vrsta "holivudizacije" pre nego "žanrovizacije" narativa dosta devalvira njegovu napucanu dokumentarnost.
Moja mala zamerka odnosi se na dosta skromno i neartikulisano dočaranu romansu između Billy-ja i "damodečka" u zatvoru. Ne zato što podilazim trendovima u kojima je ova vrsta tretiranja tih momentata skoro kukavički diskrimantorna, već zato što taj segment, skoro kao da pod Billy-jevim instrukcijama, trpi cenzuru, ostaje nejasan i rudimentaran i ne da nema "srećan kraj", nego nema ni kraj. Ni epilog. A u određenim delovima filma je predstavljao snažan emocionalni kontra-plan ostatku filma, i sasvim drugu vrstu muško-muškog odnosa i muško-muških potreba. Emocionalnih.
Bolje reprizirajte Refnovog Bronsona, ako ste krhka festivalska duša sa redovnim, ali umerenim potrebama za "mačo" sadržajem. Tom Hardy je, ipak, Tom Hardy.
SELEKTAH: 6minus/10
Metacritic: 76/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
Kao što i sami možete da pročitate, ja sam veoma voleo prethodni film Jean-Stephane Sauvairea, Johnny Mad Dog. Bio je to brutalan, sirov i muški film. Što su otprilike atributi kojima se i A Prayer Before Dawn može opisati, ali i jedini koji idu u prilog vašoj eventualnoj nameri da ga pogledate.
Sauvaire je lukavo informacije o tome da mu je film baziran na istoimenim memoarima boksera Billy-ja Moore stavio na kraj filma, pa moja agresivna nezainteresovanost za materijal nije bila aktivirana na samom početku kada nas reditelji-idioti iz samo sebi znanih razloga obično obraduju time da je njihov film "zasnovan na istinitoj priči". S druge strane, A Prayer... se bavi stvarima vrlo specifičnim i to sa pozamašnim "insajtom" da ćete verovatno i sami već nakon prve trećine krenuti da razmišljate da li su glavni glumac ili reditelj, ili obojica, i sami prošli kroz ovo što im se dešava.
Engleski glumac Joe Cole, igra (mada je to uvredljiv eufemizam za demonstrirani napor) boksera Billy-ja Moore koji nakon polu-ilegalnog bavljenja boksom na Tajlandu (i drugim sličnim krimi aktivnostima) završava u tamošnjem zatvoru, gde njegove zemaljske muke tek počinju. Billy je izložen prizorima brutalnog seksualnog zlostavljanja (na sreću, samo kao posmatrač), potpunoj indiferentnosti istetoviranih zatvorenika, religioznim diskriminacijama (koje forsiraju stražari protiv islamskih zatvorenika), a na sve to u zatvor stiže kao zavisnik od heroina, pa mora na sve načine da se snalazi da mu i ta navika ne bi došla glave.
Kao praktikant neke forme kik-boksa ili kik-boksa (moje razaznavanje je primitivno), Billy relativno brzo stiče nekakvo poštovanje u vlažnoj i znojavoj stajskoj ćeliji u kojoj poput sardina provodi dane sa još stotinak komrada. Uskoro će mu simpatije "damadečka" omogućiti da se malo bolje pozicionira u hijerarhiji zatvora, a zapravo glavni deo film odlazi na fazu u kojoj Billy postaje deo zatvorskog tima, spreman da brani boje svoje postaje. Čime stiče škrte simpatije upravnika i bolje uslove za opstanak.
Na terenu autentičnosti, A Prayer Before Dawn deluje skoro kao dokumentarac koje su snimili graške znoja na čelu i ramenima nekog od zatvorenika, jer je toliko "između" onoga što se dešava i sve oko njega je "pre-autentično". U tom smislu, Sauvaireu treba skinuti kapu kako god je to postigao. Imaćete 4D iskustvo iz prve ruke. Moji komplimenti odlaze i Joeu Coleu koji je, kao praktično jedini očigledni "igrani" element, odradio solidan posao, ali, moram reći, kao još jedan "mutavi" bokser ovaj put zarobljen u nešto trejnspotingskijim okolnostima. Ovde je pored glume trebalo i preživeti neke stvari.
Moja velika zamerka odnosi se na to da film toliko posvećen autentičnosti svog pričanja završava kao neka malčice manje "romantična" verzija epizode o Rocky-ju, sve sa pojavom "pravog" Billy-ja Moorea na kraju, u ulozi Billy-jevog oca. Srećom, on samo ćuti i gleda u kameru. Mislim da ta vrsta "holivudizacije" pre nego "žanrovizacije" narativa dosta devalvira njegovu napucanu dokumentarnost.
Moja mala zamerka odnosi se na dosta skromno i neartikulisano dočaranu romansu između Billy-ja i "damodečka" u zatvoru. Ne zato što podilazim trendovima u kojima je ova vrsta tretiranja tih momentata skoro kukavički diskrimantorna, već zato što taj segment, skoro kao da pod Billy-jevim instrukcijama, trpi cenzuru, ostaje nejasan i rudimentaran i ne da nema "srećan kraj", nego nema ni kraj. Ni epilog. A u određenim delovima filma je predstavljao snažan emocionalni kontra-plan ostatku filma, i sasvim drugu vrstu muško-muškog odnosa i muško-muških potreba. Emocionalnih.
Bolje reprizirajte Refnovog Bronsona, ako ste krhka festivalska duša sa redovnim, ali umerenim potrebama za "mačo" sadržajem. Tom Hardy je, ipak, Tom Hardy.
SELEKTAH: 6minus/10
No comments:
Post a Comment