Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Metacritic: 90/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
Mislim da sam vam u svojim napisima već pominjao "Šrodingerovu mačku", eksperiment koji ima veze sa kvantnom mehanikom, čiju postavku, realizaciju i smisao i dalje ne razumem, ali sve se svodi na to- da sve dok ne podignete kutiju zasigurno nećete znati da li je mačka živa ili mrtva tj tek tada ćete odlučiti šta je definitivna pozicija za dalju interpretaciju realnosti. Or something...
Ja sam taj momenat potražio i prepoznao u u kanskom takmacu, Burning, Chang-dong Leeja, misleći da sav smisao i interpretacija filma (treba da) potiče od toga da li je u Hae-minom stanu bilo mačke ili ne.
Ali da prvo stignemo do stana i mačke.
Jong-su i Hae-mi su zajedno odrasli u ruralnom delu Južne Koreje, nadomak same granice sa Severnom. Posle mnogo godina sreću se u velikom gradu. Hae-mi je imala plastične operacije, kako sama kaže, i više nije ružna, kako ju je Jong-su nazvao u svom jedinom obraćanju kad su bili školarci. Nakon prijatnog popodneva, završavaju u Hae-minom stanu, gde spavaju, a Jong-su dobija zadatak da brine i Hae-mininoj mački dok je ona na putovanju po Keniji. Iako je Hae-min stančić tek malo manji od kutije za šibice, Jong-su nikada ne uspeva ni da vidi, ni da u stanu pronađe njenu mačku. Ali govanca u pesku i pojedena hrana pokazuju da ona, izgleda, stvarno postoji.
Po povratku iz Kenije, Jong-su shvata da to što je brinuo o mački ne znači da je on "novi momak", jer Hae-mi se sa safarija vraća sa Benom, zgodnim i bogatim tipom, koji se izgleda ničim ne bavi, a tako mlad "ima Porše i veliki stan u elitnom delu grada". I, kako saznajemo posle, jedino uzbuđenje oseća kada pali stare i napuštene plastenike i posmatra kako oni gore. Što je možda metafora, ili ne, za nešto sasvim drugo.
Burning je možda triler. Neobičnog toka, detalja, likova, epizoda, stranputica. Ali triler. A možda i nije. Možda je to samo "još jedna" festivalska analiza socijalnih struktura (korejskog) društva koja žanr trilera koristi u vrlo slobodnoj interpretaciji. A možda je i jedno i drugo, a možda nije ni bitno.
Leejev film nesporno ima neverovatnu snagu da drži vašu pažnju, da uvođenjem neobičnih detalja, koriguje naše predstave o junacima i samoj priči. On je neverovatan narator. I ako ste od onih koji radije uživaju u onome "kako" nego "šta" uživaćete i možda se na kraju, dva i po sata dugog filma, nećete pitati "čemu" ili "zašto" sve ovo. Ja sam se opirao. Koliko sam mogao.
Ali, Lee, čini mi se, nije znao gde da završi svoj film da bi on ostao kristalno nejasan. Ja mislim da su pronalaženje mačke i aludiranje da se radi o Hae-minoj mački bili nepotrebni motivi daljih Jong-suovih postupaka. Možda bi bilo efektnije da je on, kao i mi, odlučio "na neviđeno". Ili to, zapravo, i jeste slučaj, samo percepcija toga ostaje kompromitovana scenom u kojoj je Jong-su prepoznao mačku.
Nekako sam na kraju filma imao utisak da je sva, nesporna, lepota Leejevog ostvarenja, banalizovana kroz finalno, groteskno Jong-suovo izdanje. I da sada ostaje da kroz sitne detalje debatujemo na temu morala i njegovih (neopravdanih) devijacija, zanemarujući da je Burning, iako malčice crno-belo pojednostavljen na planu klasnih opozicija, ipak, film o tome šta nas i kako ushićuje u životu, i potom postaje njegov nedostižni smisao.
SELEKTAH: 7minus/10
*prema Murakamijevoj kratkoj priči. Nisam čitao.
Metacritic: 90/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
Mislim da sam vam u svojim napisima već pominjao "Šrodingerovu mačku", eksperiment koji ima veze sa kvantnom mehanikom, čiju postavku, realizaciju i smisao i dalje ne razumem, ali sve se svodi na to- da sve dok ne podignete kutiju zasigurno nećete znati da li je mačka živa ili mrtva tj tek tada ćete odlučiti šta je definitivna pozicija za dalju interpretaciju realnosti. Or something...
Ja sam taj momenat potražio i prepoznao u u kanskom takmacu, Burning, Chang-dong Leeja, misleći da sav smisao i interpretacija filma (treba da) potiče od toga da li je u Hae-minom stanu bilo mačke ili ne.
Ali da prvo stignemo do stana i mačke.
Jong-su i Hae-mi su zajedno odrasli u ruralnom delu Južne Koreje, nadomak same granice sa Severnom. Posle mnogo godina sreću se u velikom gradu. Hae-mi je imala plastične operacije, kako sama kaže, i više nije ružna, kako ju je Jong-su nazvao u svom jedinom obraćanju kad su bili školarci. Nakon prijatnog popodneva, završavaju u Hae-minom stanu, gde spavaju, a Jong-su dobija zadatak da brine i Hae-mininoj mački dok je ona na putovanju po Keniji. Iako je Hae-min stančić tek malo manji od kutije za šibice, Jong-su nikada ne uspeva ni da vidi, ni da u stanu pronađe njenu mačku. Ali govanca u pesku i pojedena hrana pokazuju da ona, izgleda, stvarno postoji.
Po povratku iz Kenije, Jong-su shvata da to što je brinuo o mački ne znači da je on "novi momak", jer Hae-mi se sa safarija vraća sa Benom, zgodnim i bogatim tipom, koji se izgleda ničim ne bavi, a tako mlad "ima Porše i veliki stan u elitnom delu grada". I, kako saznajemo posle, jedino uzbuđenje oseća kada pali stare i napuštene plastenike i posmatra kako oni gore. Što je možda metafora, ili ne, za nešto sasvim drugo.
Burning je možda triler. Neobičnog toka, detalja, likova, epizoda, stranputica. Ali triler. A možda i nije. Možda je to samo "još jedna" festivalska analiza socijalnih struktura (korejskog) društva koja žanr trilera koristi u vrlo slobodnoj interpretaciji. A možda je i jedno i drugo, a možda nije ni bitno.
Leejev film nesporno ima neverovatnu snagu da drži vašu pažnju, da uvođenjem neobičnih detalja, koriguje naše predstave o junacima i samoj priči. On je neverovatan narator. I ako ste od onih koji radije uživaju u onome "kako" nego "šta" uživaćete i možda se na kraju, dva i po sata dugog filma, nećete pitati "čemu" ili "zašto" sve ovo. Ja sam se opirao. Koliko sam mogao.
Ali, Lee, čini mi se, nije znao gde da završi svoj film da bi on ostao kristalno nejasan. Ja mislim da su pronalaženje mačke i aludiranje da se radi o Hae-minoj mački bili nepotrebni motivi daljih Jong-suovih postupaka. Možda bi bilo efektnije da je on, kao i mi, odlučio "na neviđeno". Ili to, zapravo, i jeste slučaj, samo percepcija toga ostaje kompromitovana scenom u kojoj je Jong-su prepoznao mačku.
Nekako sam na kraju filma imao utisak da je sva, nesporna, lepota Leejevog ostvarenja, banalizovana kroz finalno, groteskno Jong-suovo izdanje. I da sada ostaje da kroz sitne detalje debatujemo na temu morala i njegovih (neopravdanih) devijacija, zanemarujući da je Burning, iako malčice crno-belo pojednostavljen na planu klasnih opozicija, ipak, film o tome šta nas i kako ushićuje u životu, i potom postaje njegov nedostižni smisao.
SELEKTAH: 7minus/10
*prema Murakamijevoj kratkoj priči. Nisam čitao.
No comments:
Post a Comment