Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Metacritic: 80/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
Gledajući Sorry To Bother You, debitantsko ostvarenje Bootsa Riley-a, frontmena hip hop sastava The Coup (pauza: ... koji možda niste slušali, ali ste sigurno čuli za njih zbog jedne od najbizarnijih kontroverzi u hip hopu- dakle, The Coup je trebalo da u septembru 2001. objave svoj album Party Music, što možda i ne bi bio problem da na omotu nisu dva člana benda ispred WTC "bliznakinja" koje su upravo eksplodirale, a baš Boots u ruci drži neku spravu koja je sve to aktivirala... A onda se, naravno, desio "najnileven"...), shvatio sam koliko Pop Art "forma" ima daleko veći značaj i prisustvo u radovima "modernih" afro-američkih autora, od onih malo starijih poput Spike Leeja, do ovih novih poput Terencea Nancea (An Oversimplification of Her Beauty, Random Acts of Flyness) ili Justina Simiena (Dear White People), pa i pomenutog Bootsa. Svi oni, u artikulaciji svojih vrlo politiziranih poruka i stavova, obilato koriste Pop Art stil (i/ili njegove organske nastavke poput "grafiti kulture") da kadar tretiraju kao zid na kome se pored slike (ne)namerno nalaze i mnoge druge poruke, u živim bojama, u parafrazama i citatima... Vizuelni izraz pomenutih reditelja je pitak kao rana MTV estetika, ali bogat referencama i značenjima za one koji time žele da se pozabave. On pokazuje, ali i aludira. On je uzbudljiv i dinamičan.
Sorry To Bother You je poput nekih radova našeg Radoja Domanovića "neverovatna satira" koja vrlo cinično progovara o tokovima u savremenom američkom društvu. Najviše njegovoj tendenciji da Afro-Amerikance u svakoj prilici tretira kao robove, a prihvata kao društveno relevantne samo kad prođu kroz proces "whitewashinga".
Naš junak je duhovito nazvani Cassius Green (kad se setite koji je još Cassius značajan za crnu zajednicu), koga u Atlanta-izovanoj izvedbi igra sjajni Lakeith Stanfield, koji živi kod ujaka u garaži i kombinuje bedne poslove nadajući se boljem životu. Do prelomnog momenta dolazi kada telemarketing korporacija u kojoj Cassius uvaljuje ljudima šta mora i stigne prepozna njegov talenat da "nabaci" "beli glas" koji ga potom učini "malim kapitalističkim čudom" i multiplicira njegove prodajne talente. Vrlo brzo, "oni gore" zainteresovani su da ga dovedu kod sebe i pruže mu prilike da za veće klijente i veće pare prodaje veće stvari. Nekako usput, njegove kolege započinju štrajk tražeći bolje uslove, a Cassius otkriva šta njegova firma i za koga stvarno prodaje...
Paralelno s tim, kroz ceo film kontinuirano smo izloženi reklamnoj kampanji kompanije "WorryFree" koja poziva ljude da joj se, praktično, "ustupe" zarad mizerne socijalne sigurnosti, a da zauzvrat postanu "robovi-na-usluzi"...
Ono što ovaj film čini uspelim, uzbudljivim i neverovatno duhovitim jeste Bootsova kurcobolja da će pričanjem priče eventualno povrediti nečija crna ili bela osećanja. Boots pokazuje da ume i hoće da se smeje na račun "svojih", što mu daje snagu, za pravo i oštricu da to još više radi na terenu "onih drugih". Crnci u njegovom filmu nisu "fatalne žrtve" iako je njihova pozicija, ispod svog tog smeha i zajebancija, tužna i vrlo zajebana. A još je gore kada film stigne do svog "Get Out" momenta i Afro-Amerikanci shvate da su za belce samo pred-etapa u kreiranju još otpornijih, hibridnih robova.
Sorry To Bother You je veoma psihodeličan, ima vrlo autentičan način priče, koji iako prati neki formalan, žanrovski tok, koristi svaku priliku da sa njega skrene... (Auto-)ironične poruke sevaju sa svih strana, a najviše sa urnebesnog dizajna minđuša Cassiusove militant(ij)e devojke Detroit (sjajna Tessa Thompson). U isto vreme, ovo je vizuelno veoma maštovit i blesav film, koji se nekim rešenjima referiše i na Spikea, ali u Cassiusovoj poseti svom belom gazdi i na Lyncha i na Kubricka. Boots očigledno nije limitirao svoje inspiracije bojom kože.
Nedavno sam na Hollywood Reporteru čitao vrlo negativnu kritiku belgijskog filma Girl, koja kaže da se u filmu koji je "cisgender" kritika prigrlila kao "iskren i duboko human prikaz transgender odrastanja", zapravo krije vrlo opasno i površno razumevanje raznih transgender problema. Drugim rečima, autorima se odbija "umetnička istraga ličnog" usled "neodgovornog razumevanja i prikazivanja objektivnog", što je mali doprinos "milenijalskoj šerijatizaciji" zapadnih, demokratskih sloboda, gde će uskoro i "najbolja namera" biti samo prilika za "komitetski anlajk" nečije karijere ili ostvarenja "jer stvari nikada nisu dovoljno dobre". U tom kontekstu, da budem iskren, ne znam ni da li imam pravo da mi se dopadne Sorry To Bother You ili kroz te simpatije zapravo iskazujem fundamentalno nerazumevanje "crnog problema", jer tek kroz humor (i) na njihov račun mogu da prihvatim kritiku i na sopstveni račun (tj svoje rase). Boots za razliku od reditelja Girl itekako ima pravo da se bavi ovom temom kako hoće, jer je crn, kao i njegovi junaci i njegova priča, ali sa "milenijalskim šerijatom" i ta vrsta "ispravnog porekla" biće uskoro diskutabilna ako nema željeni diskurs kojim problemom sme jedino da se bavi.
Dok me ne uhapse ili ne ugase blog, Sorry To Bother You je jedan od najzabavnijih filmova koje sam gledao ove godine i jedan od najdirektnijih koji se nekim, aktuelnim problemima bavi. Ako vi procenite da njegov stil i način nisu dovoljno promišljeni ili duboki, do vas je.
SELEKTAH: 9/10
Metacritic: 80/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
Gledajući Sorry To Bother You, debitantsko ostvarenje Bootsa Riley-a, frontmena hip hop sastava The Coup (pauza: ... koji možda niste slušali, ali ste sigurno čuli za njih zbog jedne od najbizarnijih kontroverzi u hip hopu- dakle, The Coup je trebalo da u septembru 2001. objave svoj album Party Music, što možda i ne bi bio problem da na omotu nisu dva člana benda ispred WTC "bliznakinja" koje su upravo eksplodirale, a baš Boots u ruci drži neku spravu koja je sve to aktivirala... A onda se, naravno, desio "najnileven"...), shvatio sam koliko Pop Art "forma" ima daleko veći značaj i prisustvo u radovima "modernih" afro-američkih autora, od onih malo starijih poput Spike Leeja, do ovih novih poput Terencea Nancea (An Oversimplification of Her Beauty, Random Acts of Flyness) ili Justina Simiena (Dear White People), pa i pomenutog Bootsa. Svi oni, u artikulaciji svojih vrlo politiziranih poruka i stavova, obilato koriste Pop Art stil (i/ili njegove organske nastavke poput "grafiti kulture") da kadar tretiraju kao zid na kome se pored slike (ne)namerno nalaze i mnoge druge poruke, u živim bojama, u parafrazama i citatima... Vizuelni izraz pomenutih reditelja je pitak kao rana MTV estetika, ali bogat referencama i značenjima za one koji time žele da se pozabave. On pokazuje, ali i aludira. On je uzbudljiv i dinamičan.
Sorry To Bother You je poput nekih radova našeg Radoja Domanovića "neverovatna satira" koja vrlo cinično progovara o tokovima u savremenom američkom društvu. Najviše njegovoj tendenciji da Afro-Amerikance u svakoj prilici tretira kao robove, a prihvata kao društveno relevantne samo kad prođu kroz proces "whitewashinga".
Naš junak je duhovito nazvani Cassius Green (kad se setite koji je još Cassius značajan za crnu zajednicu), koga u Atlanta-izovanoj izvedbi igra sjajni Lakeith Stanfield, koji živi kod ujaka u garaži i kombinuje bedne poslove nadajući se boljem životu. Do prelomnog momenta dolazi kada telemarketing korporacija u kojoj Cassius uvaljuje ljudima šta mora i stigne prepozna njegov talenat da "nabaci" "beli glas" koji ga potom učini "malim kapitalističkim čudom" i multiplicira njegove prodajne talente. Vrlo brzo, "oni gore" zainteresovani su da ga dovedu kod sebe i pruže mu prilike da za veće klijente i veće pare prodaje veće stvari. Nekako usput, njegove kolege započinju štrajk tražeći bolje uslove, a Cassius otkriva šta njegova firma i za koga stvarno prodaje...
Paralelno s tim, kroz ceo film kontinuirano smo izloženi reklamnoj kampanji kompanije "WorryFree" koja poziva ljude da joj se, praktično, "ustupe" zarad mizerne socijalne sigurnosti, a da zauzvrat postanu "robovi-na-usluzi"...
Ono što ovaj film čini uspelim, uzbudljivim i neverovatno duhovitim jeste Bootsova kurcobolja da će pričanjem priče eventualno povrediti nečija crna ili bela osećanja. Boots pokazuje da ume i hoće da se smeje na račun "svojih", što mu daje snagu, za pravo i oštricu da to još više radi na terenu "onih drugih". Crnci u njegovom filmu nisu "fatalne žrtve" iako je njihova pozicija, ispod svog tog smeha i zajebancija, tužna i vrlo zajebana. A još je gore kada film stigne do svog "Get Out" momenta i Afro-Amerikanci shvate da su za belce samo pred-etapa u kreiranju još otpornijih, hibridnih robova.
Sorry To Bother You je veoma psihodeličan, ima vrlo autentičan način priče, koji iako prati neki formalan, žanrovski tok, koristi svaku priliku da sa njega skrene... (Auto-)ironične poruke sevaju sa svih strana, a najviše sa urnebesnog dizajna minđuša Cassiusove militant(ij)e devojke Detroit (sjajna Tessa Thompson). U isto vreme, ovo je vizuelno veoma maštovit i blesav film, koji se nekim rešenjima referiše i na Spikea, ali u Cassiusovoj poseti svom belom gazdi i na Lyncha i na Kubricka. Boots očigledno nije limitirao svoje inspiracije bojom kože.
Nedavno sam na Hollywood Reporteru čitao vrlo negativnu kritiku belgijskog filma Girl, koja kaže da se u filmu koji je "cisgender" kritika prigrlila kao "iskren i duboko human prikaz transgender odrastanja", zapravo krije vrlo opasno i površno razumevanje raznih transgender problema. Drugim rečima, autorima se odbija "umetnička istraga ličnog" usled "neodgovornog razumevanja i prikazivanja objektivnog", što je mali doprinos "milenijalskoj šerijatizaciji" zapadnih, demokratskih sloboda, gde će uskoro i "najbolja namera" biti samo prilika za "komitetski anlajk" nečije karijere ili ostvarenja "jer stvari nikada nisu dovoljno dobre". U tom kontekstu, da budem iskren, ne znam ni da li imam pravo da mi se dopadne Sorry To Bother You ili kroz te simpatije zapravo iskazujem fundamentalno nerazumevanje "crnog problema", jer tek kroz humor (i) na njihov račun mogu da prihvatim kritiku i na sopstveni račun (tj svoje rase). Boots za razliku od reditelja Girl itekako ima pravo da se bavi ovom temom kako hoće, jer je crn, kao i njegovi junaci i njegova priča, ali sa "milenijalskim šerijatom" i ta vrsta "ispravnog porekla" biće uskoro diskutabilna ako nema željeni diskurs kojim problemom sme jedino da se bavi.
Dok me ne uhapse ili ne ugase blog, Sorry To Bother You je jedan od najzabavnijih filmova koje sam gledao ove godine i jedan od najdirektnijih koji se nekim, aktuelnim problemima bavi. Ako vi procenite da njegov stil i način nisu dovoljno promišljeni ili duboki, do vas je.
SELEKTAH: 9/10
Tu kritiku si osetio nedavno kad su te kamenovali bas po serijatu milenijalskom u komentarima podno "neodgovornog razumevanja i prikazivanja objektivnog" Jutro ce promeniti sve.
ReplyDeleteNazalost sve nas je manje, a i postaje dosadno, korektno dosadno.