Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Metacritic: 90/100
The Guardian (Peter Bradshaw): *****/*****
O prethodnom filmu Pawela Pawlikowskog, Ida, čitajte ovde.
Njegov novi film, iako daaaleko hvaljeniji, nažalost, nije mi se dopao koliko kritičarskoj klici širom sveta.
Da na FDU-u stasavaju studenti stvarno sposobni da na jasan i lepo artikulisan način ispričaju priču, očekivao bih da kao diplomski film izbace nešto slično Pawelovom ostvarenju.
U pitanju je crno-beli film, snimljen u arhaičnom 4:3 formatu koji korespondira sa erom "Hladnog rata" koju nam dočarava (pedesete-šeszdesete), sa veoma lepo snimljenim replikama priredbi i manifestacija na kojima je poljska komunistička partija jačala socijalistički duh nacije. Pawel je scenografski podjednako ubedljiv i na terenu Poljske, ali i Italije, Pariza, pa čak i Jugoslavije.
Sve to prelomljeno je kroz ljubavni odnos pevačice i plesačice Zule i njenog mentora, pijaniste Wiktora, čiju ljubavnu vezu pratimo od poslednjih dana četrdesetih u Poljskoj, sve do njenog turobnog kraja (kako je to spojler?!) negde pred kraj šezdesetih, opet u Poljskoj. Wiktor je Zulu primetio i pokupio na nekoj audiciji za scensko-muzički etno slet. Potom je otkrio da u pozadini njihovog odnosa stoji i Zulin angažman od strane partije da prati i špijunira Wiktorove postupke. Potom prilikom posete Berlinu, Wiktor čeka Zulu da prebegnu u Zapadni deo, ali se Zula ne pojavi. Pa on ode bez nje. I to je negde tek polovina filma...
Ako Pawelov film kroz ljubavni odnos prikazuje i njihov lični, ali i svetski "Hladni rat", kao i njegove fatalne posledice na identitet pojedinca i njegovu potonju nemogućnost da preživi posledice "kolektiva", jednom kada one prestanu, onda Cold War sa daleko manje detalja i efektnosti dočarava ono što je, ipak, u epicentru njegove priče- a to je ljubavna priča.
Dok na formalnom nivou briljira, igrajući se sa skoro matematičkom kompozicijom svog filma čiji ritam se skoro nikada ne menja, a kadrovi obiluju disciplinovanom koreografijom i muzičkim temama, koliko i scenske tačke Zulinih trupa, na dramskom i emotivnom nivou Pawel mahom barata klišeima. S jedne strane, intelektualac u depresiji, s druge "drugarica seljančica", s jedne strane intelekt, s druge telo i seks, s jedne malodušnost, s druge preljuba, u dosta predvidljivom toku. Ako su Zula i Wiktor "ukleti ljubavnici" onda su najviše ukleti klišeom te ukletosti. O sitnijim momentima te drame bolje ne, jer i tu sve izgleda kao poljski rimejk nekog francuskog novog talasa. A kada kažem poljski, mislim da autor nije uspeo da prevede ono što je pisalo između redova u tim filmovima. Pa je pribegao "gugl translejtu". Sve deluje kao da je Pawel strast, energiju i dramu svog filma i svojih junaka izmestio u koreografske tačke Zulinih nastupa koje ritmično oivičavaju priču od njenog početka do kraja. Neretko, kao i u izvedbi srpske Tiho noći, upravo muzičke teme kroje i akumuliraju emocije i dramu filma. Skoro kao u mjuziklu. Skoro.
Cold War je, možda očekivano?, hladan film, kome je forma, baš kao i u soc-realističkim remek-delima Istočnog bloka, pojela sadržaj.
Žao mi je što na kraju, nekako, i nisam mario za junake, nego sam bio veoma srećan što mi ih je Pawel već posle sat i po sklonio sa očiju.
SELEKTAH: 5plus/10
Metacritic: 90/100
The Guardian (Peter Bradshaw): *****/*****
O prethodnom filmu Pawela Pawlikowskog, Ida, čitajte ovde.
Njegov novi film, iako daaaleko hvaljeniji, nažalost, nije mi se dopao koliko kritičarskoj klici širom sveta.
Da na FDU-u stasavaju studenti stvarno sposobni da na jasan i lepo artikulisan način ispričaju priču, očekivao bih da kao diplomski film izbace nešto slično Pawelovom ostvarenju.
U pitanju je crno-beli film, snimljen u arhaičnom 4:3 formatu koji korespondira sa erom "Hladnog rata" koju nam dočarava (pedesete-šeszdesete), sa veoma lepo snimljenim replikama priredbi i manifestacija na kojima je poljska komunistička partija jačala socijalistički duh nacije. Pawel je scenografski podjednako ubedljiv i na terenu Poljske, ali i Italije, Pariza, pa čak i Jugoslavije.
Sve to prelomljeno je kroz ljubavni odnos pevačice i plesačice Zule i njenog mentora, pijaniste Wiktora, čiju ljubavnu vezu pratimo od poslednjih dana četrdesetih u Poljskoj, sve do njenog turobnog kraja (kako je to spojler?!) negde pred kraj šezdesetih, opet u Poljskoj. Wiktor je Zulu primetio i pokupio na nekoj audiciji za scensko-muzički etno slet. Potom je otkrio da u pozadini njihovog odnosa stoji i Zulin angažman od strane partije da prati i špijunira Wiktorove postupke. Potom prilikom posete Berlinu, Wiktor čeka Zulu da prebegnu u Zapadni deo, ali se Zula ne pojavi. Pa on ode bez nje. I to je negde tek polovina filma...
Ako Pawelov film kroz ljubavni odnos prikazuje i njihov lični, ali i svetski "Hladni rat", kao i njegove fatalne posledice na identitet pojedinca i njegovu potonju nemogućnost da preživi posledice "kolektiva", jednom kada one prestanu, onda Cold War sa daleko manje detalja i efektnosti dočarava ono što je, ipak, u epicentru njegove priče- a to je ljubavna priča.
Dok na formalnom nivou briljira, igrajući se sa skoro matematičkom kompozicijom svog filma čiji ritam se skoro nikada ne menja, a kadrovi obiluju disciplinovanom koreografijom i muzičkim temama, koliko i scenske tačke Zulinih trupa, na dramskom i emotivnom nivou Pawel mahom barata klišeima. S jedne strane, intelektualac u depresiji, s druge "drugarica seljančica", s jedne strane intelekt, s druge telo i seks, s jedne malodušnost, s druge preljuba, u dosta predvidljivom toku. Ako su Zula i Wiktor "ukleti ljubavnici" onda su najviše ukleti klišeom te ukletosti. O sitnijim momentima te drame bolje ne, jer i tu sve izgleda kao poljski rimejk nekog francuskog novog talasa. A kada kažem poljski, mislim da autor nije uspeo da prevede ono što je pisalo između redova u tim filmovima. Pa je pribegao "gugl translejtu". Sve deluje kao da je Pawel strast, energiju i dramu svog filma i svojih junaka izmestio u koreografske tačke Zulinih nastupa koje ritmično oivičavaju priču od njenog početka do kraja. Neretko, kao i u izvedbi srpske Tiho noći, upravo muzičke teme kroje i akumuliraju emocije i dramu filma. Skoro kao u mjuziklu. Skoro.
Cold War je, možda očekivano?, hladan film, kome je forma, baš kao i u soc-realističkim remek-delima Istočnog bloka, pojela sadržaj.
Žao mi je što na kraju, nekako, i nisam mario za junake, nego sam bio veoma srećan što mi ih je Pawel već posle sat i po sklonio sa očiju.
SELEKTAH: 5plus/10
No comments:
Post a Comment