DOGMAN

Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.

Metacritic: 75/100

The Guardian (Peter Bradshaw): *****/*****

Možda su moja očekivanja bila nerealna. Ali, opet, Matteo Garrone jeste režirao dva filma koja sam poslednjih godina obožavao (Reality, Tale of Tales) i jedna koji mi je bio interesantan (Gomorra), naročito u retroaktivnim razmišljanjima. Bradshaw je Dogman nahvalio nakon Kana...

I on nije loš film. Sjajno izgleda i fenomenalno vajdskrinuje lokaciju na kojoj se, praktično, ceo odvija- a to je nekakav plato između stambenih zgrada i tržnog centra, negde na jugu Italije, od kojih su oba zarasli u sopstvene bivšosti, do te mere da izgledaju kao posleratni Bejrut. Glavni glumac, u Kanu nagrađeni Marcello Fonte je odličan, ekspresivan, ali me njegov lik vlasnika salona za pse nije kupio. 

Imam utisak da Garrone nije prepustio svoju priču u dovoljnoj meri dokumentarnoj realističnosti koju na primerima pomenutih filmova očigledno odlično poznaje, niti ju je izvukao u nešto sasvim stilizovanije, što itekako ume i pokazao nam je u Tale Of Tales. Dogman manjka upečatljivim detaljima, možda i razvojem radnje. Da, s jedne strane zasuti smo duhovitim i efektnim detaljima o "dogmanovoj" ljubavi prema psima, njegovoj posvećenosti njihovom sređivanju, ali s druge njegov odnos sa ćerkom i njegovo prijateljstvo sa lokalnim mafijašem i siledžijom Simoncinom uprkos raznovrsnim epizodama koje ga dočaravaju, barem meni, nikada ne zaiskri nekim momentom koji mi iz nekog posebnog ugla "sve objasni" i dočara na specifičan način. Sve je nekako žanrovski funkcionalno postavljeno da podmiri razvoj priče.

A priča gradi alegoriju u kojoj Garrone otvara pitanja - ko je kome i zašto najbolji prijatelj? Ko zaslužuje naše bespoštedno prijateljstvo? Kada prestaje čovek, a počinje pas?

U zavisnosti koji ugao izaberete za interpretaciju, različite stvari će vam se otvoriti. Ona najočiglednija tretira "dogmana" (kao što i naslov kaže) kao psa, koji je, poput psa, nezahvalnom i bahatom Simoncinu "najbolji prijatelj", spreman da trpi sva njegova maltretiranja i da mu bude odan i veran. A onda, kada bude ismejan i ponižen, u njemu se budi "čovek" (poniženje je momenat koji Garrone kratkotrajno prepoznaje kao esencijalno "ljudski") i on počini nešto što samo ljudi rade. Samo da bi se odmah zatim vratio svojoj ulozi psa, poželeo da svojim "gospodarima" pokaže šta je uradio (doneo). Garrone ga ostavlja sa "koskom" koju je našao, sasvim samog i napuštenog na kraju filma.

Drugi ugao čitanja filma mogao bi da pravi paralelu između devijacije koju "dogman" poseduje zbog svoje opsesivne posvećenosti psima i s druge strane neobjašnjivo "devijantne" odanosti ljudima, koji to ničim ne zaslužuju. U tom smislu Dogman istražuje granice ljudske izdržljivosti, spremnosti da se žrtvuju, zarad nekoga. On poredi pse i čoveka u toj lojalnosti. U tom kontekstu "dogman", kao neko ko je nahranjen ljubavlju koju daje psima i dobija od njih, ima snage i spremnosti da istu tu ljubav podeli i potraži od ljudi. Njegova upornost dokaz je te snage. Nisu baš svi provedeni trenuci sa Simocinom bili ružni, naprotiv. Dogman je o dva čoveka, od kojih je jedan pas, a drugi ne zaslužuje ni to da bude. Ili o psu koji tretira sve oko sebe kao ljude, a sam biva tretiran kao pas.

Ima i treći, on promišlja "dogmanov" hibris. Da li je on udruživanjem sa Simocinom i okretanjem protivu ljudi koji su mu bili prijatelji, zapravo zaslužuje sve što mu se posle desilo, kao kaznu. I da li su se oni prema njemu (bespotrebno) poneli kao psu koji je samo jednom podbacio u svom čuvanju "kuće". Meni je taj nivo najzanimljiviji, ali on je ispričan bez detalja koji bi razvili emocije i nekakve posebnije dram(ic)e. Komšije su ljute na njega, svi na isti način, i to je to. Nekako se prebrzo sve to odvija. 

Ne znam. Dogman mi je bio kao neka lepo napisana poučna priča, u kojoj je njena zanatnost sakrila emotivno i umetničko nadahnuće koje ju je inspirsalo.

SELEKTAH: 7minusminus/10