FRIDUME, NE BUDI PIČKA: STRAY DOGG - Look At The Moon (Samizdat)

Svi milenijalsi liče jedni na druge, ali svaki je nesrećan na svoj način.

Sam Dukat mi je mejlom dostavio link za ovaj album.

"... jer je razvio tendenciju da meni više veruje nego ostalima koji pišu o muzici"

Sad vi možete da mislite šta god hoćete s tim u vezi.
Ja mogu da mislim da je Dukat pametan i da me je na ovaj način cock-blockirao da na njegov lep gest i lepe reči (čik!) odgovorim nekom negativnom recenzijom (slažem se- kao da je to nekom bitno, ali...).
A mogu da mislim, što i mislim i osećam, da mi ga je zapravo tako dobro zavukao, jer sad moram ekstra dobro da se fokusiram, da ekstra dobro preslušam, da ekstra dobro promislim, da ekstra dobro odmerim i da ekstra dobro otpišem.
Što, naravno, nisu stvari koje uobičajeno radim (i o tome možemo kad mi platitedaseklatite).

Stray Dogg je jedan ozbiljan tip.
Iako mu ja, evo, već drugi put govorim da ne mora tako, da može da se opusti, da je osmeh moćniji od suze, da je sreća Tadž Mahal, a melanholija Lidl.
Stray Dogg je jedan uporan tip.
Kome sam prilikom recenziranja prošlog albuma (gore levo imate search button) rekao da pusti srce da diktira sve, a ne da ga obuzdava engleskim jezikom i aranžmanima.
Ali on neće tako. On ovako voli.
Iako to nije lepo reći, ali jedva čekam da ga neka opaka cura izuje iz cipela i ostavi na vatrometini (sic) da izgori. I da se potom digne iz pepela nešto kurcoboljniji za stil.

Look At The Moon zvuči kao Stray Doggov album i kao nastavak prethodnih ostvarenja. Ako bih nekako, vama blisko, morao da ga opišem, kao nameru ili proces rada, rekao bih da je ovo njegov "Lambchop album".

Tamo negde krajem prošlog milenijuma Kurt Wagner je otkrio "crnca" u sebi i počeo da svoj Orkestar za elegantnu amerikanu malo više promišlja kao nešto što bi se moglo naći na kompilaciji Country Got Soul. Otkrio je da njegov falseto može biti vrlo soul, kao i da njegovi muzičari bez problema mogu da se sa Hanka prebace na Curtisa. Otkrio je violine, čembala, tamburine, harfe, peruanske frule, otkrio je da su aranžmani pola kompozicije.

Tako mi većma deluje Dukat ovde. Kao neko ko je otkrio falseto, i druge post-pubertetske mene svoga glasa, kao neko ko je otkrio da mu u bendu može svirati i do četrdesetak muzičara (naravno, ne svi odjednom, to nas čeka na sledećem albumu, oćetedasekladimo?).

Look At The Moon je album na kome Dukat shvata i pokazuje šta sve može sa svojim starim bendom i starih deset prstiju. Pravi predstavu u kojoj je pored same "predstave" podjednako bitno, lepo i zanimljivo, i to kako je i od čega napravljena scenografija, kostimi, muzika, kako se režija dovijala... Možda, možžžžda, je to i neka predstava slična nekoj koju ste (baš u tom pozorištu) već gledali, ali baš je poenta u njenom novom ruhu, u štofu i kroju, da ne ređam dalje ove metafore govoreći jednoteisto.

Stray Dogg ima bluz. I neće da ga pusti i iz samo sebi znanih muka voli da pati na lepe načine, i pred našim ušima.
Stray Dogg ima bluz, i svemujebem, ume da učini da ovaj zvuči kao Kate Bush (u čudesnoj naslovnoj temi).
Stray Dogg ima bluz, kao što ga je nekada imao Jeff Buckley (Devil's Dance).
Stray Dogg ima bluz. Ali neće da mu se preda na srpskom (sem u završnoj, logično, Kraj), već ga tretira kao saundtrak za vestern u kome igra glavnu ulogu. A ne kao muziku koja ga prati dok Beograd, Srbija, milenijalska mlados', naprednjaci zabavnjaci, jutra koja će promeniti sve... Recimo, ja sam ubeđen da bi relaksirani lembčopovski kemp-dert Worried Mind bolje zvučao na srpskom. Relevantnije. Srcecepcepajućije. Skoro kao popodne koje će promeniti sve.

Album otvara raskošna Too Much Madness, samonikla u Kaleksiku, u kojoj Dukat pokazuje da može isto što i njegovi idoli-da melodramu popodneva raspiri na duelni valcer tačno u ponoć. Primer kad se čovek bavi svojom muzikom. Naredna The Rope pokazuje šta je sve Jeff Buckley mogao da uradi na Divljem Istoku, negde u Makedoniji, da je sreo Vaska Atanasoskog. I Dukata, naravno. U Sunset, koja je u izvesnom smislu najeksperimentalnija ovde, pre svega zbog svog nojbauten nojza i škrguta, Dukat kida kao MC atmosfere, i opet o svojoj voljenoj vatri.

Bad Man je, ako zanemarimo bitlsovsko-montipajtonovsku igru pratećim vokalima, verovatno najsvedenija i najstrejt pesma od ponuđenih. Tusonski bluz prve kategorije. Mislim, isto bi se moglo zaključiti i za narednu, Pity, ali mislim da je ta pesma referentnija za planove i ambicije mladog Dukata. Ona poput jedrenjaka tek hvata prve vetrove, ali na momente je vidimo u svoj, njenoj rasplamsanoj lepoti. Naročito sam slab na preludirajuću gitaru u poslednjem minutu pesme

Na kraju, u Kraju, ostali smo sami sa Dukatom. Vatra pucketa, Stray ima bluz. Negde daleko Sava se uliva u Misisipi.

Look At The Moon nije samo moćna demonstracija Stray Doggovog talenta, već i moćna demonstracija koliko se rad i trud isplate (naročito na sebi). Ako bih mu nešto zamerio to su oni idiotski inserti iz "privatnog života" ("ako teča zove") koji su em na srpskom, em remete vaspostavljeni duševni mir.

Voleo bih da sledeći album, ako bude na engleskom, ima i svog srpskog brata blizanca. Ali ne samo da bude preveden, naročito ne Gugl-translejtovan, već da Dukat sam sa sobom i pred nama proveri ima li kakve posebne snage i magije u tim jezicima i da im se prepusti i vidi šta na kom prokulja iz njega. Ja i dalje držim fige da bi se iznenadio šta bi čuo iz sebe na srpskom. U istoj pesmi.

SELEKTAH: 8/10