Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Metacritic: 96/100 (trenutno najbolje ocenjeni film 2018)
The Guardian (Peter Bradshaw): *****/*****
Zašto se film zove Roma?
S mojim skromnim znanjima na raspolaganju, ja bih rekao sledeće:
- Alfonso Cuaron pravi svoj veliki thank-you omaž italijanskim neo-realistima sa kojima njegov film deli skoro sve.
- Ima ta izreka da "Rim nije nastao za dan", pa ni njegovi junaci svoj novi početak/život nisu našli brže.
- Možda je Meksiko (siti) bio buran kao Rim tih godina (sam prelaz iz šezdesetih u sedamdesete).
- Pošto je njegov sunarodnik Alejandro Gonzalez Inarritu već nazvao svoj film Babel (Babilon) u pokušaju da dočara misterije (i povezanosti) života, onda je Cuaron morao da se zadovolji sa "zemaljskom" verzijom istog, što je Rim.
Cuaronov film je na ovogodišnjem Venecijanskom festivalu osvojio "Zlatnog lava" i s obzirom da se radi o (jedva bioskopskoj) Netflixovoj produkciji, to je svojevrstan uspeh "nekog novog modela pravljenja, prezentacije, promocije i prikazivanja prestižnih filmova". U isto vreme, film je skoro unisono pokupio hvalospeve kritike koje će ga verovatno izgurati i u trku za Oskara, što će biti još jedan, nesumnjiv, trijumf novog filmskog studija- Netflix.
Ali, sam film... Pa, lep je. Crno-bela fotografija pasuje njegovom nostalgičnom zagledanju u intimu rodnog grada i zemlje u vreme kada je sam reditelj bio vršnjak dece koja trpe porodične mene u ovom filmu. Tema paralelnog trijumfa dve žene, sa potpuno različitih krajeva društvene lestvice, koje su "njihovi muškarci" veoma brutalno izdali, sasvim lepo ide sa tekućim "meToo" trendovima i doprinosi korpusu filmova koji su izrazito pro-feministički. Cuaron svoj film ispunjava vrlo pažljivo dočaranim detaljima (uparkiravanje velikog američkog automobila u tesnu garažu vs novi, evropskiji, manji model), jednodimenzionalnom, melodramskom simbolikom (kada sluškinji drmnu čašu baš u trenutku dok nazdravljaju njenoj trudnoći i budućem detetu) i repetativnim 360 švenkovima koji su neprekidno u naporu da nam dočaraju total svake slike. A s obzirom da Netflix nije žalio pare onaj trenutak kada u filmu epohe imamo impresivni total "ulice sa velikim brojem statista" ovde je variran nekoliko puta za različite svrhe, a Cuaron je uživao privilegije kakve su verovatno pre njega imali samo odabrani sovjetski reditelji u zlatno doba Saveza.
Ono što pratimo jeste tiha, tinjajuća, intimna drama jedne buržujske porodice u kojoj tata ostavlja mamu sa četvoro dece i poslugom zbog ljubavnice, a jedna od sluškinja zatrudni, i bude ostavljena od svog momka. Njih dve krče sebi prolaz u budućnost u tim okolnostima i preživljavaju ozbiljne tragedije na tom putu, ali na kraju "slične sudbine" spojiće ih u pobedi. Negde između, negde okolo, Cuaron nam otvara put društveno-političkoj situaciji Meksika tog perioda, klasnim nejednakostima, prizorima života i zabavljanja samog grada...
Roma je topla i raskošna razglednica (iz) jednog vremena, ali neo-neo-realistički film, sa sličnom temom i daleko radikalnijim društveno-političkim angažmanom (kakav i priliči neo-realističkim filmovima) imali smo u podjednako "razgledničkom" 4 Months 3 Days 2 Weeks, Cristiana Mungiua. Te ja ne umem da proniknem u to čime je tačno Roma zaslužio ovolike ovacije, sem u nekom od nekih gore narečenih kontekasta (Krstev?!) koji uključuju ulogu Netflixa u novom životu filma.
SELEKTAH: 6/10
Metacritic: 96/100 (trenutno najbolje ocenjeni film 2018)
The Guardian (Peter Bradshaw): *****/*****
Zašto se film zove Roma?
S mojim skromnim znanjima na raspolaganju, ja bih rekao sledeće:
- Alfonso Cuaron pravi svoj veliki thank-you omaž italijanskim neo-realistima sa kojima njegov film deli skoro sve.
- Ima ta izreka da "Rim nije nastao za dan", pa ni njegovi junaci svoj novi početak/život nisu našli brže.
- Možda je Meksiko (siti) bio buran kao Rim tih godina (sam prelaz iz šezdesetih u sedamdesete).
- Pošto je njegov sunarodnik Alejandro Gonzalez Inarritu već nazvao svoj film Babel (Babilon) u pokušaju da dočara misterije (i povezanosti) života, onda je Cuaron morao da se zadovolji sa "zemaljskom" verzijom istog, što je Rim.
Cuaronov film je na ovogodišnjem Venecijanskom festivalu osvojio "Zlatnog lava" i s obzirom da se radi o (jedva bioskopskoj) Netflixovoj produkciji, to je svojevrstan uspeh "nekog novog modela pravljenja, prezentacije, promocije i prikazivanja prestižnih filmova". U isto vreme, film je skoro unisono pokupio hvalospeve kritike koje će ga verovatno izgurati i u trku za Oskara, što će biti još jedan, nesumnjiv, trijumf novog filmskog studija- Netflix.
Ali, sam film... Pa, lep je. Crno-bela fotografija pasuje njegovom nostalgičnom zagledanju u intimu rodnog grada i zemlje u vreme kada je sam reditelj bio vršnjak dece koja trpe porodične mene u ovom filmu. Tema paralelnog trijumfa dve žene, sa potpuno različitih krajeva društvene lestvice, koje su "njihovi muškarci" veoma brutalno izdali, sasvim lepo ide sa tekućim "meToo" trendovima i doprinosi korpusu filmova koji su izrazito pro-feministički. Cuaron svoj film ispunjava vrlo pažljivo dočaranim detaljima (uparkiravanje velikog američkog automobila u tesnu garažu vs novi, evropskiji, manji model), jednodimenzionalnom, melodramskom simbolikom (kada sluškinji drmnu čašu baš u trenutku dok nazdravljaju njenoj trudnoći i budućem detetu) i repetativnim 360 švenkovima koji su neprekidno u naporu da nam dočaraju total svake slike. A s obzirom da Netflix nije žalio pare onaj trenutak kada u filmu epohe imamo impresivni total "ulice sa velikim brojem statista" ovde je variran nekoliko puta za različite svrhe, a Cuaron je uživao privilegije kakve su verovatno pre njega imali samo odabrani sovjetski reditelji u zlatno doba Saveza.
Ono što pratimo jeste tiha, tinjajuća, intimna drama jedne buržujske porodice u kojoj tata ostavlja mamu sa četvoro dece i poslugom zbog ljubavnice, a jedna od sluškinja zatrudni, i bude ostavljena od svog momka. Njih dve krče sebi prolaz u budućnost u tim okolnostima i preživljavaju ozbiljne tragedije na tom putu, ali na kraju "slične sudbine" spojiće ih u pobedi. Negde između, negde okolo, Cuaron nam otvara put društveno-političkoj situaciji Meksika tog perioda, klasnim nejednakostima, prizorima života i zabavljanja samog grada...
Roma je topla i raskošna razglednica (iz) jednog vremena, ali neo-neo-realistički film, sa sličnom temom i daleko radikalnijim društveno-političkim angažmanom (kakav i priliči neo-realističkim filmovima) imali smo u podjednako "razgledničkom" 4 Months 3 Days 2 Weeks, Cristiana Mungiua. Te ja ne umem da proniknem u to čime je tačno Roma zaslužio ovolike ovacije, sem u nekom od nekih gore narečenih kontekasta (Krstev?!) koji uključuju ulogu Netflixa u novom životu filma.
SELEKTAH: 6/10
*konteksta
ReplyDeleteMeni ovi na plakatu deluju kao Romi, ali to je možda zato što su Meksikanci; a i ko još osim Roma (& Čede; znači, Roma) ima četvoro dece.. <3 U potpisu: Rokenrom
Ako sam dobro shvatila, Roma je deo Meksiko sitija u kome je odrastao Kuaron, pa je tu smestio pricu. Plakala sam dva puta. U bolnici i na plazi. I sad planiram da pronadjem i caleta i revolucionara i da im vezem jaja za vrh police i da ih ostavim da vise. Kao sto vidis, emocije naviru. Filmchina. u potpisu: pop kujna, verna citateljka
ReplyDeleteako ne bude revolucije, biću u petak od 16h do 18h na radio-aparatu, da između ostalog diskutujem i o ovome, pa ako ne zaboravim, proturiću ideju da je cuaron napravio inteligentan film za praktičnu ženu. vernost uzvraćena.
DeleteLep prikaz, svaka je ne mestu, izuzev onih nagadjanja o nazivu filma na pocetku. Nemam puno sta da dodam, s tim sto je na mojoj skali jedno dve-tri lestvice vise.
ReplyDeleteTesko je izdvojiti sta je to posebno kod njega, nista narocito ne odskace pojedinacno; vise je onaj efekat sinergije, kad celina ispadne mnogo vise od skupa svojih delova. Mozda upravo ta majstorska jednostavnost i nenametljivost kojom ispisuje ovu "razglednicu", bez puno buke ni oko cega. Da, ima nekoliko dramaticnih dogadjaja, ali film prosto prelazi preko njih i nastavlja dalje, gotovo dokumentaristicki. Kuaron nas ni u jednom od tih trenutaka ne primorava da budemo suoceni sa tragedijom i patnjom u dugim, krupnim planovima lica aktera kao sto je to obicaj; kamera je uvek na pristojnoj udaljenosti, tek da zabelezi sta se tu desava, ali i pametno postavljena da uhvati "pazljivo docarane detalje", kao sto si lepo primetio na primeru automobila.
Iako je u trenutnoj drustvenoj klimi neizbezno iscitavanje kao "izrazito feministickog", ja ga takvog nisam doziveo. OK, ima nekoliko jasnih poruka u tom pogledu ("Bez obzira na sve, mi zene smo uvek same") ali rekao bih da je pre svega u pitanju posveta dadilji i njenom drustvenom stalezu (sto nam Kuaron na kraju i bukvalno ispise preko ekrana), dok je majka/supruga tu tek slucajni, sporedni akter, a njena sudbina figurira vise kao kritika visokog staleza. Majka/supruga nije naslikana sa puno simpatija i Kuaron nam, uprkos njenoj nesrecnoj sudbini, ne dozvoljava da se previse sazivimo sa njom. U par prilika jasno je "prekoreva" kada nam prikazuje kako iskaljuje svoje frustracije na dadilji. Za razliku od dadilje, majka/supruga nema ni jedan kadar posvecen samo njoj; cak i kada se zali i kuka nad svojom sudbinom, to do nas dopire nekako iz pozadine ili cak iza zatvorenih vrata. Crta izmedju njih dve je jasno podvucena scenom na plazi, kao i time sto vise puta tokom filma cujemo decu kako govore dadilji da je vole, dok majci ne (ok, za majku se to mozda podrazumeva, ali ipak nije slucajnost sto Kuaron to ne istice). Da, na kraju se izmedju njih dve javlja iskrena veza sapatnistva, ali utisak je da je dadilja po prirodi takva, dok se supruga okrenula njoj tek nakon sto je napustena.
Istakao bih jos jednu stvar, koju je lako prenebregnuti, a to je da, deca u filmu govore i ponasaju se kao prava deca! Ovo zvuci trivijalno, ali navesti decu da se tokom snimanja ponasaju prirodno nije nimalo lako i nema puno reditelja koji imaju umeca i strpljenja da to izvedu. Svako ko je odrastao sa bratom/sestrom se sigurno prepoznao i nasmejao (u) sebi u par navrata tokom filma. Ovo mozda deluje sporedno, ali s obzirom na brojnost decurlije i njihovu minutazu, rekao bih da je zapravo kljucno -- u suprotnom, cela "razlgednica" bi izgubila na uverljivosti.
OK, ispalo je da ipak imam sta da dodam :)
Ziveli,
Marko
m,
Deletedosta si bio sentimentalan u svom osvrtu. izgleda je to tebe više dotaklo nego što misliš, a sasvim sigurno više nego što će mene ikada.
vidiš, možda je ta dokumentarnost eufemizam za cuaronovu okrutnost, ali čak i u tome on je meni ostao nekako polovičan ili formalan. umeren. više volim prelaženje granica. meksiko je to! zar ne?